5
Бој Црногораца с Махмут-пашом[1]
На тисућу и седме стотине,
Деведесет и шесте године,
Махмут везир совјет учинио,
И на совјет Турке сакупио
У бијелу Скадру на Бојану:
Сву господу турску изабрану:
A 'вако је ријеч говорио:
„Eвo згода, моји витезови,
Да ми силну војску сакупимо
И да Црну Гору освојимо,
Црну Гору и приморје разно,
(Како јесмо жуђели одавно),
До бијела града Дубровника -
То је моја жеља превелика.
Ето нема у Боке Которске
Принципова брода никакова:
Ни голема у приморје момка,
По све пође у Талију равну,
Да чувају Млетке од Француза,
Који 'но су наши пријатељи.
И они ће нами помоћ дати,
Како су ми скоро обећали
На та' говор што смо вијећали.
Црна Гора није у јединству,
С нами боја учинити не ће,
Јер ја имам неке пријатеље,
Који 'но су лакоми на благо, —
Учинићу то је мени драго.
Али ево моје ране љуте:
Брђани ми затворише путе,
Тер не могу саставити војску
И' све равне земље Арбаније,
Арбаније и Ерцeгoвине;
Него хоћу прије ударити
И сва Брда огњем опалити:
Поставићу на Никшиће табор
И зелени разапети чадор,
Пак отoлен дијелити војску:
Једну право пут новске крајине,
Што је наше било од старине:
Друга војска ваља да се врне
И да иде преко Горе Црне,
Да удари на приморје равно -
То ће бити и принципу тавно —
Треће - ево по мору бродове,
Нека возе бумбе и топове,
Прах, олово и другу захиру,
Да о боју раде а не миру:
Поставићу брата Ибраима,
У Новоме бијеломе граду,
Нека за ме и Латини знаду:
А синовца, младoга Мехмета,
У Дубровник, нека господује,
Да се ово на далеко чује.“
Ал' не рече Тарчин: „ако Бог да.“
Као што му ни помоћи не ће.
Пак написа листак књиге б'јеле,
И шаље је до Петра владике
На Цетиње на сред Горе Црне;
У књизи га мило поздрављаше
И овако Махмут бешјеђаше:
„Пријатељу Петровићу Петре!
Ево хоћу сакупити војску
И огњене обратити вјетре
На Пипере и Бjeлопавлиће,
Да оборим мало и велико
И опалим огњем свеколико:
Но ако ћеш да смо пријатељи,
Немој помоћ Брђанима дати,
И њихово робље пуштавати
Да утече у Горици Црној.“
Кад владика књигу прочитао,
Црногорце на збор саставио,
Сузе рони, овако говори:
„Црногорци, моја браћо драга!
Ево ме је књига допанула
Од Махмута паше Бушатлије,
Да он купи силовиту војску
На Пипере и Бјелопавлиће.
Видите ли да се посилио
Од када је приђе доходио
И проз нашу земљу прогазио,
А неслогу клету запазио,
Те нам кажу Турци Кошћелице
И трзају наше утробице.
Но сад, браћо, ако бога знате.
Да идемо у Бјелопавлиће,
Да чекамо Махмута везира!"
Црногорци када разумjеше,
Који 'но се на збор намјерише,
У свакога срце заиграло,
Договорно тврду вјеру дају,
Да Брђане нигда не издају.
To владика једва и чекаше,
Видећ слогу, тер се весељаше,
Пак овако паши одговара:
„Што ми пишеш, Махмуте везире,
Да не дадем помоћ Брђанима,
То ми немој јопет споменути,
То ми не да закон учинити:
А што кажеш силновиту војску,
Спомени се, Махмуте везире,
Да је сила у Бога једнога!
Ако си се, пашо, посилио,
Јер си с војском приђе долазио,
Кад сам био у земљи Мошoвoj.
Јер си моју цркву опалио
И манастир на поље цетињско,
И проз Црну Гору пролазио
Преко вјере и на пријевару,
(Коју нитко није пролазио
Без жестока боја крвавога).
Ти си тешке ране ударио
Свакојему редом Црногорцу
Па сред жива срца јуначкога.
Ове ране подносити не ће,
Бог ће дати да их и освете!
По се прођи брдске сиротиње.
Не вријеђај ране црногорске,
Да те љута змија не удари!“
За то везир не обраћа главе,
Но подиже и окупи војску
На Дољане, више Подгорице;
А владика топе ужижаше
На високу гору Вртијељку:
Главарима књиге оправљаше,
Да кликују браћу Прногорце
И да иду у Бјелопавлиће:
Пак покличе на ближе су шество:
Цетињане и друге јунаке,
Који 'но се онден намјерише,
И отиден у Бјелопавлиће
Су стотину и педесет друга.
Боже мили, на свему ти фала!
Кад то чуше млади Црногорци,
Који носе срце на јунаштво, —
Како хитро на ноге скочише
И шарене пушке прифатише!
Оставише мајке и љубовце,
И чобани у планини овце;
Сваки хита за владику пита,
Докле су га били су стигнули.
Преко воде Зете прегазише,
На Слатину табор учинише
Према Спужа, града крвавога;[2]
Махмут пење бијеле шаторе
Више Спужа, према Дерденеза,
Под зеленом гором Височицом.
Код владике војске три хиљаде,
Код везира тридесет хиљада.
Али што је код владике војске,
То су мрки из планине вуци;
Што пред војском јесу человође,
То су, побре, орли криловити:
Што ли млада момчад барјактари,
Оно јесу соколови сиви.
Телар чини у војску везире:
„Тко живога уфати владику;
Ево њему Зета земља равна,
И у Зети три бијела града,
И сувише три товара блага.“
Вели Јакуп Сердаревић ага,
И делија Мехмет Кокотлија:
„Ми ћемо га уфатити жива
И довести тебе под шатором.“
Но не веле турци: „ако Бог да,“
Као што им ни помоћи не ће!
А владика дозива главаре,
Да подигну и окупе војску
Пред бијелом црквом арханђелском:
Ту и' наук и благослов дава
И вишњему Бог'[3] препоручава,
Да он војски буде предводитељ,
А Турцима скоро побједитељ.
Сва се војска Богу помолила
И часнијем крстом прекрстила.
У четвртак војску уредише,
А у петак Турци ударише,
(Иjулија дан једанајести,
Баш на празник свете Ефимије).
Боже мили, чуда великога!
Како грми звека от пушака,
Како л' трунби хиска[4] от јунака,
И како је магла притиснула
Од силнога праха и олова,
А у маглу пушке сијевају! -
Не би рек'о, драги побратиме,
Да је оно бојак огњевити, -
Него: судњи данак страховити!
Шест сахата боја жестокога
Поносе се војске по мегдану:
А кад било дневи око подне.
Црногорци, тако и Брђани —
Сви на помоћ Бога покликнуше,
У једанак пушке упалише,
А једанак јуриш учинише,
Ћерајући Турке, сијекући,
До табора и до Дерденеза.
Да је коме стати и гледати
Тешку бруку Махмута везира:
Како бјежи главом без обзира,
Без турбана и без буздована,
И без сабље и без коња врана!
Tу погибе војске од Турака:
Више него петнаест стотина,
И сувише аге и бегови
И пашине биране делије,
Којијема донесоше главе
На Слатину пред кулом бијелом,
Међу њима Јакупова глава
И делије Мехмет-Кокотлије,
Који 'но се бјеху зафалили,
Да ће жива у фатит' владику.
Који онде у бој не падоше,
Срећни бише, јера утекоше,
Оставише зелене барјаке,
Самур-капе, црљене доламе
И свијетло јуначко оружје.
Ту погибе од стране христјанске:
Све на броју друга осамнаест,
Међу њима три добра витеза:
Крцун Савов, из мјеста Бјелица,
И барјактар Станко с Љуботиња,
И од Брдах Војводићу Бего. —
Њима име нигда не умира,
Кад разбише Махмута везира.
Бог им дао у рају насеље,
Осталијем здравље и весеље![5]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
