Поцмилио ситан босиоче:
„Тиха росо, што не падаш на ме?”—
„Падала сам за два јутра на те,
„Ово сам се била забавила
„Гледајући чуда великога, 5
„Ђе се вила с орлом завадила
„Око оне зелене планине:
„Вели вила: „„Планина је моја””;
„Орле вели: „„Није, него моја.””
„Вила орлу крила саломила. 10
„Љуто цмиле тићи орловићи,
„Цмиле љуто, јест им за невољу;
„Ћешила их тица ластовица:
„„Не цмилите, тићи орловићи!
„„Повешћу вас у земљу Индију, 15
„„Ђе штир коњу расте до кољена,
„„Ђетелина трава до рамена:
„„Откле никад не залази сунце.””
„По томе се тићи ућешише.”
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 504-505.
