Болан Јово под чадор лежаше,
у сред поља у среди Косова,
тамбура му виш главе висаше,
од жалости тамбури говори:
„Тамбурице, моја другарице, 5
дангубијо кој те саградио”,
те зачука и сигно попева:
све девојке[1] под пенџер[2] доћоше,
а невесте у зелену башчу,
удовице њему до колена; 10
стаде Јово ситно да попева:
„Удовице, меден лубенице,
а девојке шербетне јабуке,
а невесте подгрејана чорба,
подгрејана па и прокисела”. 15
