Болани Дојчило и црни Арапин

Извор: Викизворник


Болани Дојчило и црни Арапин

0001 Црни Арап под Солун допаде
0002 И распење свилена шатора,
0003 Под Солуном заточника иште.
0004 Да би њему на мегдан изишо.
0005 Али њему заточника нема
0006 У Солуну, ни около њега.
0007 Да би Тома, ал га није дома,
0008 Да би Лука, ал га боли рука,
0009 А Марко је пошо у дјевојке,
0010 Дојчило се јадан поболио
0011 Од грознице, бола проклетога.
0012 Када види црни Арапине,
0013 Да не има себи заточника,
0014 Који би му на мегдан изишо,
0015 Солуну је мито заискао:
0016 На дан овцу, а на ноћ дјевојку.
0017 Вас се Солун редом изредио,
0018 Ред допаде љуби Дојчилову.
0019 Цмили она, сузе пролијева
0020 Након главе господара свога.
0021 Једна јој се суза отргнула
0022 И Дојчилу на лишце паднула,
0023 Опрли га како огња искра.
0024 Дојчило се ода сна пренуо
0025 И љуби је својој говорио:
0026 „О Јелице, драга љуби моја!
0027 Што ме врелом водом пролијеваш?
0028 Али сам ти јадан омрзнуо,
0029 Али моја немоћ додијала?“
0030 Али Јеле господар рече:
0031 „О Дојчило, драги господаре!
0032 Нијеси ми јадан омрзнуо,
0033 Ни немоћ ми твоја додијала,
0034 Ја те врелом водом не пол’јевам,
0035 Нег из очи грозн’јем сузам мојим,
0036 Цмилим јадна, јер ми је невоља.
0037 Црни Арап под Солун допаде
0038 И распење свилена шатора,
0039 Под Солуном иште заточника,
0040 Ко ће њему на мегдан изаћи?
0041 Да би Тома, ал га није дома,
0042 Да би Лука, ал га боли рука,
0043 А Марко је пошо у дјевојке,
0044 А ти си се јадан поболио.
0045 А кад види црни Арапине,
0046 Да не има себи заточника,
0047 Који би му на мегдан изишо,
0048 Од Солуна мито заискао:
0049 На дан овцу, а на ноћ дјевојку.
0050 Вас се Солун редом обредио,
0051 Ред допада мене, господаре!
0052 Од данаске до три б’јела дана.
0053 Па ја цмилим, јер ми је невоља,
0054 Не знам јадна, што бих учинила
0055 Невољнога од живота мога?
0056 Вољела би с’ утопит у воду,
0057 Нег Арапу поћи под шаторе.“
0058 Кад Дојчило љуби разумио,
0059 Он је својој љуби говорио:
0060 „О Јелице, драга љуби моја!
0061 Шетај љуби у коњске подруме
0062 И изводи коња најбољега,
0063 И ти пођи Татарији ромној
0064 У мог побра Ковачине Рама,
0065 Да поткује добра коња мога,
0066 Поткује га плочам татарскијем,
0067 А удари чавлим њемачкијм.“
0068 Кад Дојчила љуби разумјела,
0069 Оде љуби у коњске подруме,
0070 Па изведе коња најбољега,
0071 Оселда га селдом сребрнијем,
0072 Заузда га уздом позлаћеном,
0073 Па се баца коњу у селдаце,
0074 Она пође Татарији рамној
0075 До дућана Ковачине Рама.
0076 Када Раму пред дућане дође,
0077 То дућану затворена врата,
0078 Па му куца алком на вратима.
0079 Из Дућана Рамо озивље се:
0080 „Ко ми куца алком на вратима?
0081 Да би му се о главу разбила!“
0082 Испред двора Јеле озивље се
0083 И говори Ковачини Раму:
0084 „Немој клети, Ковачина Рамо!
0085 Ја сам Јеле, љуби Дојчилова,
0086 Ја сам дошла, јер ми је невоља.“
0087 Кад је Рамо Јелу разумио,
0088 На прозор је главу износио,
0089 Па говори Јели Дојчиловој:
0090 „Што си дошла, Дојчилова Јеле?
0091 Која ти је велика невоља,
0092 Да си дошла моје на дућане?“
0093 Али њему Јеле одговара:
0094 „Ја сам дошла, Ковачина Рамо!
0095 Дојчило је тебе поздравио,
0096 У поздрављу теби поручио,
0097 Да му добра поткујеш дорина,
0098 Поткујеш га плочам татарскијем
0099 А удараш чавлим њемачкијем.
0100 Дојчило ми негдје поћи има,
0101 Да би му се Бог до вратит здраво,
0102 Платит ће ти плоче и ковање.“
0103 А кад ли је Рамо разумио,
0104 Он говори Јели Дојчиловој:
0105 „Шетај, Јеле, моје у дућане,
0106 Да ти љубим б’јела лишца твога,
0107 Потковат ћу добра коња твога.“
0108 А када га Јеле разумјела,
0109 Тешко се је на њег расрдила
0110 И овако њему говорила:
0111 „Зулумћаре, Ковачина Рамо!
0112 Теб’ је, Рамо, до твоје об’јести,
0113 А мени је до моје невоље.
0114 Нег поткуји добра коња мога.“
0115 Ал јој опет Рамо говорио:
0116 „Шетај, Јеле, у моје дућане,
0117 Да ја љубим б’јела лишца твога.“
0118 Опет Раму Јеле одговара:
0119 „Зулумћаре, Ковачина Рамо!
0120 Теб’ је, Рамо, до твоје об’јести,
0121 А мени је до моје невоље.
0122 Нег те молим, Ковачина Рамо!
0123 Поткуји ми добра коња мога.“
0124 И трећом јој Рамо говорио:
0125 „Шетај, Јеле, у моје дућане,
0126 Да ја љубим б’јела лишца твога.“
0127 А кад га је Јеле разумјела,
0128 На њега се тешко расрдила
0129 И назад је коњем узврнула.
0130 Ал је зове Ковачина Рамо:
0131 „Врат’ се амо, Дојчилова Јеле!
0132 Да поткривам добра коња твога.“
0133 Мучи Јеле и не озивље се,
0134 Мучи Јеле колик да не чује,
0135 Јер се веће није вратит ћела.
0136 Када Јеле б’јелу двору дође,
0137 Господару на одају шета,
0138 Све Дојчилу по истини каже,
0139 Каконо је Рамо причекао.
0140 Кад Дојчило љуби разумио,
0141 Дојчило се тешко расрдио,
0142 Па љубовци својој говорио:
0143 „О Јелице, драга љуби моја!
0144 Шетај, љуби, на таване горње,
0145 И отворај сићана сандука,
0146 Извади ми паса свиленога,
0147 Постисни ме, драга љуби моја!
0148 Од бедара ди витн’јех лебара
0149 И донеси бритку сабљу моју,
0150 Са мајстора скором донесену,
0151 Још јуначком крви непојену,
0152 И остало од боја оружје,
0153 Па ме води бијеле пред дворе,
0154 Помози ми на коња узаћи.
0155 Ја ћу поћи Татарији равној
0156 Платит Раму плоче и ковање.“
0157 Кад је љуби господара чула,
0158 Она шета на таване горње
0159 И отвора сићана сандука,
0160 И узимље паса свиленога,
0161 Па постисне свога господара
0162 Од бедара до витн’јех лебара,
0163 Донесе му сабљу оковану,
0164 Са мајстора скором донесену,
0165 И остало од боја оружје,
0166 Па га води бијеле пред дворе,
0167 Помогне му на коња узаћи.
0168 Дојчило се болан отправио,
0169 Оде право Татарији рамној
0170 На дућане Ковачини Раму.
0171 Кад Дојчило Татарији дође,
0172 Ковачину у дућану нађе,
0173 Па ми њега дозивати стаде:
0174 „Побратиме, Ковачино Рамо!
0175 Изид’ амо пред дућане, Рамо!
0176 Да ти платим плоче и ковање.“
0177 Кад то чује Ковачина Рамо,
0178 Тешко се је јадан препаднуо,
0179 Бат му паде из руке деснице,
0180 А из л’јеве кл’јешта од мазије,
0181 Не ће Рамо да на двор изађе.
0182 А када је Дојчило видио,
0183 Да му Рамо изаћ на двор не ће,
0184 Он у дућан поћера дорина,
0185 Па од бедре повадио ћорду,
0186 Ковачини одас’јече главу.
0187 Дојчило се натраг повратио,
0188 Он не иде б’јелу двору своме,
0189 Него иде солунско на поље
0190 До шатора црног Арапина.
0191 Кад га види црни Арапине,
0192 Овак је њему говорио:
0193 „Што си дошо, један копилане!
0194 Што си дошо до шатора мога?
0195 Ал си дошо са мном вино пити?
0196 Ал си дошо, да ти с’јечем главу?“
0197 Ал Арапу говори Дојчило:
0198 „Н’јесам дошо, црна Арапино!
0199 Н’јесам дошо с тобом вино пити,
0200 Нег сам дошо, црна Арапино!
0201 Да ми дођеш на мегдан јуначки.“
0202 Кад то чује црни Арапине,
0203 С Дојчилом се шалити стануо,
0204 Па овако Арап говорио:
0205 „Не будали, један копилане!
0206 Али ти се живјет додијало,
0207 Кад си дошо са мном мегдан д’јелит?“
0208 А када га разуми Дојчило,
0209 Срдито се њему говорио:
0210 „Не шали се, црна Арапино!
0211 Него иди на мегдан јуначки.“
0212 Кад то чује црни Арапине,
0213 Под шатором скочи се на ноге,
0214 Бојно копље узима у руке,
0215 Па Дојчилу на мегдан изађе.
0216 Бојнијем се копљим ударили
0217 И бојна су копља изм’јенили,
0218 Поломили, у траву бацили,
0219 Један другом ране не задали;
0220 На бритке се сабље ухитили,
0221 Дојчилу је срећа прискочила,
0222 Арапу се сабља преломила.
0223 А Дојчило добар јунак био,
0224 На Арапа коња нагонио,
0225 Замахнуо десницом и ћордом,
0226 Главу сруби црном Арапину.
0227 Па да видиш болнога Дојчила,
0228 Са мегдана одма двору иђе,
0229 Пред двором га јуби дочекала
0230 И под њиме коња успримила,
0231 А Дојчило љуби говорио:
0232 „Тешко сам се, љуби, изморио,
0233 До два врага док сам погубио:
0234 Једног врага, Ковачину Рама,
0235 Другог врага, Арапа црнога.
0236 Ни макнути не могу се с коња.
0237 Него, љуби, ако Бога знадеш,
0238 Носи мене меке на душеке,
0239 Отпаши ми паса свиленога,
0240 Да ми се је с душом разд’јелити!“
0241 А кад га је љуби разумјела,
0242 Узме њега у своје наручје
0243 Како мајка чедо од године,
0244 Па га носи у бијеле дворе,
0245 Носи Јеле господара свога
0246 И ставља га на душеке меке,
0247 Отпаше му паса свиленога.
0248 Ал Дојчило љуби проговара:
0249 „О Јелице, драга љуби моја!
0250 Ево ћу ти болан преминути!
0251 Још си, љуби, млада и зелена,
0252 Ти се опет удомити хоћеш.
0253 Ако би се, Јеле, удомила,
0254 Удоми се, љуби, за бољега,
0255 За бољега, а не за горега,
0256 Јер ћеш у злу мене спомињати,
0257 А у добру позаборавити.“
0258 Још би био с њоме говорио,
0259 Али се је с душом раставио.
0260 А Јелица, љуби Дојчилова,
0261 Цмили јадна, сузе пролијева,
0262 Жали јадна господара свога,
0263 Жали јадна, јер има и кога.



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/1. Junačke pjesme, knjiga prva, uredili Dr Ivan Božić i Dr Stjepan Bosanac, Zagreb, 1890