Божји људи/XXI
Сећам се. Била је јесен, и то јесен на измаку. Онда, кад се не зна ни дан, ни ноћ, а увек, са свију страна само шушти и разлева се једноставна, силна киша. И то она јесенска, мутна, крупна киша. Такве једне ноћи, кад се, сем те кише и густог мрака, ништа није видело закуцаше на нашу капију ноћни чувари. Умро који од тих просјака, божјака. Не памтим ко беше, само знам да га мртвог нашли негде у јендеку, у кипти, и понели га. Па, пошто је наша кућа била прва од улице а онако висока, окречена одударала од густог мрака и кише, то га донели к нама. Стара мајка се одмах диже. Нас, децу, па н оца, пресели у другу собу а она оде у гостинску да је осветли. Слугу посла да иде и јави по комшилуку осталим старим, виђенијим женама а слушкињи нареди да у кујни наложи ватру, у великом котлу угреје воде и све остало спреми што је потребно за купање мртваца, а она оста у великој, гостинској соби да је распрема, намешта. Убрзо затим почеше да долазе из комшилука остале старе жене, праћене слугама с фењерима који су им осветљавали пут пошто се од силне кише и мрака ништа није видело. Свака је од њих по нешто носила. Нека восак, свеће, тамјан, нека чисто, бело платно у које ће се мртвац увити.
— Умро? Бог да га прости! — говориле су улазећи код бабе у осветљену, гостинску собу.
Затим кад се све искупише, одоше у кујну где је мртвац био однесен. И пошто га тамо окупаше, уредише као сваког мртваца, увише у чисто, бело платно, онда га, ма да су се од старости једва оне држале — не дајући никоме од нас млађих ни да гледамо а камо ли што помогнемо им — саме оне унеше у собу. И пошто га, испод иконе, на белом чаршаву полако, нежно наместише онда га свака, прекрстивши се, целива у чело, запали му свеће више главе, и после се поређаше око њега да седе, чувају га. Да му сваки час брижно, као своме рођеном, исправљају, намештају скрштене руке, лице, очи, бришу, чисте га и пазе да више главе му било свећа, било кандило не угаси се.
— Ех, зар кадгод што знало, попило, окусило, зарадовало се... Легло у чисту, меку постељу? Никад, ништа! — као изговарајући се, што га толико надгледају, говориле би.
И тако би оне целе ноћи преседеле око њега мртвог, осветљеног, пазећи, чувајући га и чекајући да дан осване, да дођу мушки, доведу попа да га очита, опоје и после да га у цркву однесу и саране као сваког другог човека — домаћина.