Благо цара Радована: О љубави (Глава 10)

Човек и жена су не само два различна, него и два потпуно непријатељска спола. Доказ, што се све међу њима решава борбом. Први додир човека и жене, то је већ једна мала бој-на чарка. Он прву победу добија битком којом се отпочињу остале битке, тог вечног стогодишњег рата. Човек лако осваја жену кад није у њу заљубљен, али кад њој изгледа да јесте; у овоме је, истина, тешко преварити женску интуицију, али зато ипак често оне саме себе обману. Жена, уосталом, не воли љубав коју увиђа него коју нагађа. - Заљубљен човек је слаб; он постаје свиреп и себичан, аналитик и ситни-чар. Он сумња јер хоће да све сазна, чак и оно чега нема. Кад је највеће сумњало, он поверује да је постао видовит. Заљубљен човек мучи жену да би себи олакшао, често иде према жени до непријатељства, и чак до злочина. Жена своју љубав носи с пуно сласти и туге, а човек са злоћом и страхом. Чудно је да се у својој љубави човек боји и људи којих се иначе нигде другде не би бојао. Нико му није безопасан; на свима местима, бусије и непријатељи. Има врло мало света срећног у љубави. Љубав направи више несрећних него срећних, и више беде него радости. Највећи део света кад највећма воли највећма је љубоморан, и зато је неспокојан и често потпуно несрећан; јер нема среће без спокојства. Али кад човек не воли, он је несрећан, јер је непотпун. Љубомора је најбруталнији израз љубави физичке; уосталом, само су сексуалци љубоморни а једини сентименталци не знају за љубомору. Сентименталац може да у жену сумња, али он сумња без гнева и без крајности; а сексу-алац жену воли крвнички и може да је омрзне убилачки, а понаша се према њој разбојнички. У самом погледу сексуалца пред женом има пуно зверског и насилничког. У љубомори и очајању сексуалац се освећује и мучи, а сентименталац сам страда мучећи себе; сексуалац убија жену, а сентименталац убија себе. Човек који воли само кроз спол, баца се у слепило после првог знака сумње, и тад је његова једина страст мрзети, мучити друге, осветити се. - Нема среће у љубави; најмање има среће човек који има највише успеха. Љубав је највеће неспокојство и насиље над собом и над другим. Нема лека љубомори; и најбољи људди највећи мудраци су склони љубомори, јер је она ствар темперамента, а не ствар ума. Катул, као какав најспиритуалнији песник нашег времена, каже у једној песми. „Љубим и мрзим! Како је то могуће, питаћеш. -Не знам. Али то осећам, и зато страдам." Ово је љубоморан песник. У љубомори је Алфред де Мисе пио и плакао, а Бајрон је варао и жене у које је веровао, а тукао оне у које је сумњао. - Љубоморан човек стварно измисли највећи део својих разлога за несрећу и своју и женину. Као глад, ни љубав нема очију; али љубомора нема памети. Човек који же-ну мучи љубомором, верује да се наплаћује за бол који му је она задала, а нико га не може уверити да се вара у својој сум-њи. Љубомора је зато један облик лудила. Најбољи доказ, што човек није љубоморан само на данашњицу, него је љубоморан и на прошлост те исте жене. Људи који су пре прошли кроз њен живот - каква војска самих џинова!... Кад тај несрећник угаси ноћну светиљку у својој собк, далеки непријатељи остану још насликани на зидовима и по плафону! Ова љубомора на прошлост јесте најсвирепија, јер је то нешто бесповратно и немерљиво. То је бездан у коју се не сме погледати; и то су противници који се не дају домашити. За данашњег противни-ка верујемо још да ћемо га и победити, али за негдашњег, не-ма мача који ће да га савлада. За данашњег противника пове-рујемо и да ћемо га надмудрити, али за бившег противника ве-рујемо увек да је био у челик обучен победилац. Ово је за љубоморног човека борба с духовима, која одводи у лудило и поругу. Међутим, има љубави и бракова који су заувек отровани на овај начин. Имао сам једног пријатеља који је цео живот живео од мржње, а умро од љубави. Ако смо љубоморни у младости, ни старост не доноси ле-ка. Љубомора старца је позната као страшна. Код младих је љубомора последица претераног спола, а код старих је љубомора болест старости и страх од јачег. Човек, уопште, кад посгане љубоморан, поверује да види више него сви други људи. Има разлике између љубоморе човекове и љубоморе же-нине. Код човека је љубомора обично душевна и физичка, а код жене је љубомора обично душевно стање. Жена у своју љубав и у свој брак ставља више љубоморе према другим же-нама, својим противницама, него љубави и нежности за човека. Нежност, која борави у сваком човеку још од детета, у же-ни се изгуби чим се осети сполом. Између љубоморе човеко-ве и женине, има и та разлика што љубоморна жена изневери мужа, а љубоморан човек нема очи на жени, него на против-нику; и не жели да се освети жени, колико другом човеку. Лек од љубоморе не постоји, али постоји лечење. У љуба-ви треба од жене узети само оно што је она у стању дати: младост, лепоту, страст, фине речи, лепе навике. Сва пића и мађије, али не херојске завете ни хришћанска покајања! Жена је естетички и физички осећај, а не морални. Међутим, љубавници су строжи и свирепији моралисти него и мужеви. Непомућена срећа у љубави, то је не тражити од жене верност. Оне су стварно верније него што ми верујемо; и верније су кад им се то не тражи него кад им се то изискује. Довољно је заљубљеном човеку, који има наклоности за љубомору, да види жену да се смеје од свега срца, па да не поверује у њену љубав. У ствари, љубав је једно суморно осећа-ње. „Не тражим да будеш мудра, него буди лепа и буди ту-жна", - каже песник Бодлер. Знао сам много људи који су волели само жене способне за плач, јер је плач природније везан за ствар љубави: пошто је љубав увек трзање, немир, патња. Смех од свог срца, није ствар заљубљених, нити смејачи изгледају способнији за дубоке ствари. Једно осећање, то је одиста увек један случај свести. I љубав је, као случај савести, осећање херметично и поносито. Заљубљен човек зато себи изгледа као обучен у злато, и даје себи изглед свечан и величанствен. I голуб кад се удвара голубици, толико се пући и надима, да сам себи изгледа велик као царски орао, или тежак колико албатрос.