Бисенија

Бисенија Писац: Јован Јовановић Змај

Бисенија по башти ходила,
Пелен брала, цв’јеће не гледала,
Од пелена вијенац савила,
Обвила га око чела свога.
Гледала је бака из прикрајка,
Пак јој вели: „Бисенијо драга,
Данаске је видовита среда,
Ти се попни на врх Јелашика,
Ту ћеш наћи камена бунара,
Наднеси се главом над бунаром,
Пак ћеш видјет свога суђеника!“
— Бисенија себи одговара:
„Нећу ићи на врх Јелашику,
Нит ћу тражит камена бунара —
Не би жеља добра донијела;
Јер да видим ма кога другога,
Пукло би ми срце у њедрима;
А да видим Павла из Посавља,
Драго славно, невиђено давно,
У воду бих скочила за њиме —
Хладна би ме вода загрлила,
А он за то не би ни зазнао.
Волим чекат у сну и на јави;
Чекаћу га с пеленом на глави,
Са пеленом на челу леденом!“

Извор

• Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 355-356

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.