Беспуће/V
ГЛАВА ПЕТА
Иза тога догађаја који је, за часак, пробудио и потресао ову мирну кућу, све се поново слегло и смирило. Исти онај мир, иста она тишина и једноличност која је била прије тога, враћала се са побједничким ликовањем и падала заједно са новом прашином и суморним даном, који је стрмоглављао као у понор, кроз мале застрте прозоре, своју јадну и безвољну свјетлост на предмете и на човјека, умртвљавајући их и изједначавајући их, правећи од човјека неки чудновати предмет који је случајно овамо забасао. Само у зору потреса се кућа из темеља од инжињерова гласа, који чисти грло, и његов кашаљ чује се у десетину околних кућа, одкуда се већ људи журе на посао да тамо стигну прије њега. И онда протабају ходником његови кораци и мирис цигаре продре кроз пукотине од врата; зачује се још једном испод прозора његово кашљање или како одздравља својим погрјешним нагласком, и све се то наједном изгуби и у кућу се враћа стари мир.
Неколико дана иза тога кад се је Гавре Ђаковић видио с Панеком, овај се сам доброћудно сјетио оне вечери и почео да се слатко смије: по образима му се тресло црвено месо, мале плаве очи губиле се и ишчезавале у салу, поигравала куља и на њој поскакивао дебео, златан ланац. Он је хвалио вино код Јандрића и није могао да прежали што Гавре Ђаковић није био у друштву. Ирена је била поруменила и гледала у страну, збуњена изазивањем успомена оне непријатне ноћи.
Њу је спазио у башти поред Уне, једног благог јесенског јутра са изблиједјелим небом и уморним и благим сунцем које позлаћиваше пожутјелу, старачку, преживјелу траву.
Она се дигла и пошла му у сусрет с веселим и добрим осмјехом, и пружила му пријатељску руку, као старом познанику. Он није очекивао да ће се с њом срести и осјећаше малу, пријатну збуњеност и руменило на лицу, без имало зловоље; примио је њезину руку и промрмљао неколико безначајних ријечи. Пошли су заједно, и не питајући се, низ стрму обалу. Гавре Ђаковић посматраше њу пред собом, свјежу и витку, са шеширом у руци, гледајући како њезина нога иде с камена на камен, како се повијају њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он хиташе а да није знао шта је то што га носи, не марећи за камење које запињаше за ципеле, ни за трње које зауставља. Он није гледао гдје стаје, он није видио ништа око себе, ни пожњевена глатка поља, ни воду која блијешти, већ само њу, прегибе њезиног тијела, њезине покрете, упијајући у очи њезину слику, као да је сада гледа по први пут, не скидајући погледа с њезиних плећа на која коса баца сјенку. А она се осврташе с времена на вријеме, осмјехнувши се и казавши му коју ријеч, осјећајући његове очи на себи, чујући његове кораке за собом, слутећи његову мисао која је прати. Кад дођоше једном грму она се заустави, окрену се и сједе под грм.
— Ово је мјесто које ја волим, — рече она. Он се спусти поред ње.
И с ногама над водом, с осмјехом у очима, они су причали много и весело, као пријатељи који се познају годинама, док је вријеме јурило као вода испод њихових ногу. И обоје се осјећаху тешко и неодлучно у часу кад се морадоше растајати.
Кад је изгуби с очију, он иђаше лагано, с обореном главом, с очима пуним њезине слике, с ушима пуним њезиног смијеха и ријечи. Гавре Ђаковић осјећаше у себи нешто необично и ново што улази, не питајући, у његов живот, крчећи себи пут моћно и силно, одбацује његове мисли, потискује и даје друге правце његовом дотадањем животу, разгони мрак, уноси свјетлост, доноси стотину промјена, ствара новог човјека и рађа вољу, младост и снагу. .
Ипак, на махове, снажно избијаше у њему тјескоба, мрачна и црна, пуна питања и сумње: „Куда то води?“ И он се упињаше да разумије то ново осјећање, бојећи се да га назове једним именом, и преврташе га, испитујући, са свију страна, не вјерујући ничему и бојећи се обмане и излишног варања самога себе. „И зашто то баш сада долази?“ питао се. Колико дана гледао ју је, као што је посматрао сваку жену, не правећи велике разлике између једних и других и не мислећи касније на њих; гледао ју је, а да ништа у њему није казало да је она боља, љепша и њему милија од других. Он се увјераваше да се вара, да је то само један дан младости, као што их има много у животу; и он вјероваше да ће и тај дан проћи, као што су прошли и ишчезнули многи други, и однијети за собом и успомене и слике и ријечи, а живот ће протјецати поново једнолично и тупо.
Пушташе се мислима, не присиљавајући се да их управља, и оне тражаху њу и налажаху је и добру и веселу и са тужним осјећањем оне вечери кад ју је видио уплакану и несрећну, и онда гдје лагано махаше ногама над водом, и гдје корача преко камења унском обалом, а он хита за њом, не одвајајући поглед са њезиног струка, ни са плећа која се провиде.
И он се сјећаше да његове мисли нијесу довољно јаке да се отресу ње; он их осјећаше испретрзане, натегнуте, као да не долазе из душе. Њезина слика била је моћнија; Гавре Ђаковић није осјећао довољно снаге да покуша одлучно да је избрише или да јој дода нешто не добро, рђаво, ружно, — осјећајући да нема права да је вријеђа и да би та увреда исто толико бољела и њега, као и њу, кад би је знала. Он пушташе да га притискује тај сладак терет што пада на његову душу, испуњава је, и носи његове мисли некуда гдје још нијесу дотада биле. И пред њим као да се рађа нов живот о коме није никада мислио ни снивао, млад, свјеж и крјепак.
Он ипак сјутрадан не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на њега, да ће јој можда учинити нажао. У томе часу, он осјећаше у себи нешто рђаво и вољу да учини неко мало зло и злобну жељу да је уједе за срце, и он се увјераваше, не вјерујући у то али ипак допуштајући да она не мари за њега или да мари само за то што нема овдје никога другог, да је он за њу само један предмет којим прекраћује вријеме. Па иако није отишао да се с њом састане, он мишљаше на њу цијелог дана.
Можда никад толико до тада, као ових дана, Гавре Ђаковић није осјећао да је у његовом животу недостајало нечега што би му можда дало други правац и другу боју, унијело у њега више младости и више свјетла. Он се не сјећаше да је волио икада у своме животу, волио на онај начин како је он љубав замишљао, и чекао је, с нестрпљењем, док се осјећаше млађи, да то вријеме дође; успављивао је с тешким срцем своју чежњу и лутао кадгод у узбуђеним ноћима, по мрачним и сјеновитим дрворедима, док му једнолично пршташе Пијесак испод ногу, а по клупама се виђаху нејасни и зближени парови којима нијесу много сметали кораци самца пролазника који лута по кривудавим стазама. И успављивала се лагано чежња у њему, тјешећи се обичном, вашарском љубављу; гасила се непримјетю младост коју је остављао у мрачним ћошковима кавана, међу остацима цигарета и другим смећем. Чинило му се да је прегорио и ту жељу, заједно са осталима којих се био одрекао. Тек покашто га нешто запече у срцу једним оштрим и јетким болом, и он само осјећа како пролази нечујним кораком кроз године, мрзовољан, са рукама чврсто притиснутим на груди, са стиснутим зубима и са згрченим песницама, као човјек који је наумио да се свега одрече и да све мрзи. Прошле су га биле те ватре и грознице; он је био готово преболио и заборавио нешто за што је мислио да се можда није за њега ни с њим родило.
И кад је најмање то очекивао, кад је најмање осјећао за то воље, кад је можда био напола раскрстио са животом, кад осјећаше да ће то можда унијети у његов живот више несреће него благодати која би га, да је дошла прије неколико година, вратила раду, младости и животу; кад већ налажаше у проријеђеним косама сиједе власи, осјећајући слабост у тијелу, а безвољност у души, кад је сахранио младост пуну неразумљиве чежње, — јављала се она, та девојка коју је упознао једним обичним и простим случајем.
Кад ју је срео, послије неког времена, с оцем, који је остајао вазда исти и непроменљив као и његова одјећа, ријечи и погрјешке у говору, он је спазио у њезиним очима пријекор. Он настављаше да говори са старим, осјећајући што му она каже својим нијемим погледом; он се трудио да заборави на то, али кадгод је обраћао очи према њој, видио ју је гдје иде поред оца озбиљна и без ријечи, и он се корио да није требало да је жалости. И кад смете с ума и кад се превари да је упита да му нешто потврди, она лагано климну главом и погледа га поново, и он јасно видје да у томе погледу бијаше више жалости, више неке мирне, озбиљне туге него пријекора. Гавре Ђаковић пушташе старог да му прича, не слушајући шта му овај говори.
Стари оде радницима и остави их саме, и Гавре Ђаковић не усуђиваше се да је погледа у очи. Он баци на њу један поглед са стране: она преврташе у рукама неки вез, а очи јој се бијаху изгубиле на другој страни преко Уне.
— Ви се љутите? — запита он.
— Зашто? — рече она и погледа га зачуђено.
— Ја сам мислио... — каза он збуњено, љутит на своје питање и погледа очима у даљину, као да тамо нешто тражи. Како га је бунило њезино: „Зашто?“ „Она је дакле равнодушна,“ помисли он. „А ја не једем, не пијем, не спавам, без и једног часа мира и починка — мислећи непрестано на њу.“
Па гледајући на њу, ћутљиву и замишљену, без смијеха и без ријечи, он се питаше шта јој је? Њему би криво што је дошао овамо. И кад је хтио нешто да каже, све ријечи које му се натуриваху, чиниле му се неспретне и глупе, незгодне и излишне.
— Ви ћете скоро у Загреб? — запита га она. Он не очекиваше њезино питање и трже се.
— У Загреб? Не, нећу ићи ове године. То јест, не мислим више никако тамо одлазити, - и би му непријатно што га она ово пита.
— Остајете овдје? Шта да радите? рече она чисто зачуђено и не вјерујући.
Он се мало замисли и погледа је у очи.
— Чекати вас да дођете овамо до године, каза он лагано и тихо, отежући ријечи; присјећајући се из разговора с њезиним оцем да ће радови око путова у овој околици трајати двије, три године.
Она се осмјехну, погледа га и засмија се веселим и звонким смијехом. И за час нестаде између њих свега што је сметало њиховом разговору и удаљавало их једно од другога. У њихов разговор мијешао се жамор шуме над њиховим главама и око њих, док се видјело ужурбано мноштво радника и чула лупњава рада. И тога читавог дана не раздвај аху се.
„Шта је то са мном?“ питао се увече Гавре Ђаковић, кад стајаше у мраку крај отвореног прозора. „Нашто сав овај немир, збуњеност, слутња која се рађа у мени? Шта ће то мени сада?“ И тражаше одговор.
Поглед му нехотице паде на њихове прозоре. Свјетло је било угашено; ваљда су већ били легли. И он се љутио што је примио ове дошљаке у кућу, што су баш нашли овдје да станују; зар није било за њих стана нигдје на другом мјесту? Па онда му дође мисао да га они нимало не сметају, да је он сам свему томе крив, да је он био увијек несрећа за самог себе са својим лудим и суманутим мислима. Кад би им отказао стан? Неће моћи, и шта да им каже? Не иде, није лијепо ни поштено да их истјера из куће; нијесу му ништа скривили и учинили на жао. Он не сврши никако те мисли и не нађе изласка из њих, скупи чело, залупи прозоре и оде да спава.
Вазда те мисли налијетаху на њега и он не налажаше никад правог одговора који би га умирио, довео његове мисли у склад, унио старо расположење у његов живот и дао свима стварима обичан ток. Зашто је срео ту жену и шта има у њој? Шта је она за њега и шта ђе он њој? То му се питање не скидаше с ума. Шта гони његове мисли и што их збуњује, смућује, узбуркује и баца по души један страшан вјетар гдје се мијешаЇу, судараЇу, сатиру једна другу, у једној неразумљивој забуни? Или је њу довело пред њега искушење живота, са лукавим, малим смијехом на танким испијеним усницама и мирним, равнодушним подсмјехом у кутовима очију? А он тражи има ли још ишта у њему, и налази пепео и сатрте, прашне осјећаје и уморне, млаке мисли, док живот хуји око њега и шири мирис прољећа и меку топлину младости; он осјећа његов здрав, бујан мирис и још више опажа како је он за све то туђ, престарио; како је закаснио и да то све долази само да убрза његов пад и да покаже његову маљушност, ускоту и ништавило.
И долажаху му тренуци кад хтиЇаше да се отресе свега тога, да баци то преко себе као једно бреме са својих леђа, да одгурне ногом, да раскине рукама, да кида зубима, — па да исправи поново главу и да поново погледа пркосно у живот.
Али то бијаше само у тренуцима заноса, и он осјећаше како бива слабији, како подлијеже; како се његове мисли ругају с њиме, како га махнито нападају, боле, жегу и бацају на кољена пред животом који стоји озбиљан и миран, сав у ноћи, изнад шумне ријеке.
У извјесним часовима он бијаше сасвим туђ самоме себи. Мјесто једног туробног, замишљеног, разочараног човјека, како је он себе замишљао, он налажаше у себи једно чудновато ружно биће, пуно злобе према свијету и животу, себично и јадно своме рођеном злу. Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге, који се подсмијева свему и себи, који живи од зла из којега је изникао?“ И он га загледаваше, посматраше и налажаше на њему своје црте. „Не, не, нијесам то ја!“ рекао је он с ужасавањем, док је овај у њему направио једну презриву гримасу. Па кад је покушао да га ухвати, да га ишчупа, он је осјетио његову снагу; он је осјетио како је то биће уско срасло с њим, како га оно и сачињава, да то није нитко други до он, Гавро Ђаковић, да он носи годинама то биће у себи, да га годинама крије, ућуткује, претрпава гомилама изговора, обмана, лажи, да га се боји и да поштује, и да му се са тајним уживањем ропски покорава. Он га је осјећао у себи као терет који га вуче земљи, који му не да да се крене, исправи, пође; који га је обухватио својим великим, неприродним рукама и стеже му тијело, притискује мозак и води га вазда у једном истом уском кругу; меће му своје велике дланове пред очи и заклања му видике, говорећи му да не гледа и види, да нема ничега за чим треба да се тежи, ни циљева који треба да се траже, ни путева који њиме воде. Он убија жеље, сужује мисли, затвара очи, заглушује својом гласином све што се око њега чује, збива, гласно живи и ори. Он кликће кад опажа у њему пустош гдје се шири, наде гдје се ломе. И кад све застане и замре, кад настане у њему једна чудна мртва тишина, он осјећа у себи његово задовољно дисање. Гавре Ђаковић осјећаше да га се боји, да стријепи пред њим и да уступа кад покуша да му се отме или, кад се ухвати с њиме у коштац, како га онај слама, мрви, сатире и обара, показујући своју снагу и надмоћност.
Напосљетку њега поче да замара ова борба, ово превртање мисли и непрекидна збуњеност; он се не осјећаше код своје куће, као у првим данима; њега је љутило што му други улазе у његове мисли, као што су ушли и у његову кућу, да га свуда сметају, узнемиравају, да се свуда на њих подстиче, да га они гурају у страну и да му не даду да живи оним животом који је био одабрао.
И он помишљаше, да се, ма на који начин, врати староме начину живљења, да поново потражи своју стару наслоњачу, своје старе снове у полумрачној соби, да проживљује напола успаван дане, да лута сам око Уне, да зури у воду, у планине, у плавичасту даљину, да га носе његови снови као једна широка ријека с лаганим током на којој он плови полеђушке и са затвореним очима.
Кад тога дана видје Јеку, њему се учини као да је није одавно видио, као да није долазила овамо сваког дана, већ се одједном показала изненада. Он је није посљедње вријеме примјећивао ни опажао, нити је говорио с њом; она није више постојала за њега, и сада му се чињаше као да је гледа послије растанка од неколико мјесеци, година, вијекова.
Његов поглед паде на њезино мирно лице које није ништа казивало; једино што је сврнула мало очи у страну да избјегне његов поглед, и мирно га послуживала.
У њезиној мирноћи он наслућиваше један тихи јад; он осјећаше да је раскрвавио њезину душу, да је у њезину безбрижну младост, пуну сунца и ватре, унио своје мразеве и зиме, да је мирно и хладнокрвно, послије једне преспаване ноћи, на то све заборавио, без иједне мисли која би га корила, без иједне жеље која би је тражила; она је нестала и утопила се у његовим успоменама, изравната можда са гомилама шарених жена, са безбојном, плаћеном, празном љубављу. Тек иза толико недјеља, он осјети у себи неправду и у души оптужбу.
И кад се једним наглим покретом маши њезине мишице и привуче је к себи, кад се задуби у њезине очи, он не могаше да у њима ишта прочита до нечега што се скаменило. И прије него што он могаше да посумња да ли је она могла да осјети његову равнодушност и да ли је носила јад у души, не казујући га никоме, сакривајући га од свијета, од њега па и од саме себе, она рече мирним гласом, без роптања и срџбе:
— Шта ћу вам ја више? Ви мене више не волите. Ви волите ову у вашој кући.
И хтједе да му скине руку са себе.
Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку; јављала се она са сјајним и благим очима, и у трену кад хтједе да остави Јеку, јави се у њему нешто животињско и сурово, као да рикну нешто, да угуши, убије ма чим то осјећање против којега се буни.
— Не волим ја њу, - рече нагло Гавре Ђаковић, рапавим и ружним гласом, — то се теби само чини. — И привину је чвршће к себи. Она му се ропски покори, без воље и без радости.
— Ви волите ову у вашој кући, — каза она поново, одлазећи, уморним и туробнијим гласом него прије, без икакве промјене у расположењу и без веселијег израза на лицу, и затвори лагано врата за собом и изгуби се.
Он оста сам и са њезиним посљедњим ријечима које се усјекоше у његов мозак, изазивајући ријечи и призоре, враћајући поново у њега сву његову борбу са мислима узбурканих дана кад се отимаше од једног осјећања које, у часу кад мишљаше да га угуши и поништи, јављаше се још јаче изречено и одређено у њему, са много више пријекора него до тада. И кад се потресе поље и село од једне експлозије динамита, која долажаше с брда, њему се створише пред очима гомиле радника, Панек над њима, црвен и узнојен, гдје маше штапом, а ниже, у гају, он видје Ирену, са шеширом поред ње, са погледом упртим у даљину према његовој кући.
И онда мишљаше на ову сељачку дјевојку чију је душу он сатро, служећи се њом само као средством да заборави за часак своје мрачне мисли или да истисне слику друге жене из своје душе, не трудећи се да бар пред њом покуша да то сакрије, да је бар за неко вријеме одржи у вјеровању да је воли. Он се је на њезину љубав бацио каменом првог дана и он знађаше да сваког дана кад му није ни падало на памет да ју гледа, прозбори коју љубазну ријеч, погледа с осмјехом, на њезину душу падаше по један тежак камен. Он је без мишљења и без оклијевања, мирно и равнодушно, смрвио њезино срце под једном могилом, и то га заболи сада кад је све било касно, кад је он био немоћан да ту могилу крене, да је испод ње ослободи и да покуша да је поново врати младости и животу.
Он се успава са осјећајима човјека који је убио: трзао се немирно и гонио привиђења; цијеле ноћи падала једна могила камења на његове груди, убијала га, притискивала, мрвила му мозак, и он једва дочека да прође та страховита ноћ и са искреном радошћу поздрави дан који се рађаше.
И ујутру, кад преломише ведрину сунчаног дана звона с манастира, томе звуку одазва се негдје дубоко у његовој души један одјек из младости, који га сјети мајке, браће и дјетињства, тога безазленог и доброг доба, које га преплави са хиљадом успомена, — и у њему се јави жеља и осјети потребу да узме из тог дјетињег времена мало снаге, вјеру у Бога и весеља за животом, па предавши се сав слатким сновима из дана што су прошли, облачио се, изишао из куће и упутио се цркви.
Он корачаше брзо, као да га нешто гони, као да хита да скине један терет с душе, као да ће да му одлахне кад стане у мрачну црквицу, да ће се вратити старо, безбрижно доба, да ће оставити тамо бреме својих мисли и брига, вјерујући да ће се родити у њему нешто што је умрло, дати му полета, крила и топле вјере што препорађа срце, улијева снагу, рађа силну и крепку вољу, пуну дивље, безумне и слијепе храбрости и ликовања над животом. Он убрзава корак, док непрестано јечи звоно, односи звукове у кланце, који их одбијају и сурвавају под своје ноге у Уну.
Гавре Ђаковић не обраћаше пажње на људе који смицаху с главе своје црвене капице поздрављајући га, ни на жене ни девојке које му се уклањаху с пута и шаптаху нешто за њим. Он пријеђе преко једног полутрулог дрвеног моста, пуног шупљина, кроз које се провиди блистава вода која благо шуми не реметећи кротку тишину свечаног дана, кога не буни бучно окретање витлова с водом, која пршти и расипа се у пјени на све стране, ни пуцкање с брда, и лом рада, ни поклици, ни свађе. Пред њим се црвенио звоник мале и здепасте црквице, са кога се мјестимице сљуштила боја и голи лим упијао сунце и заслијепљивао очи. Он се сјећаше причања старих људи да та црквица бијаше сазидана на рушевинама једног, од Турака спаљеног и са земљом сравњеног манастира, чији се темељи познаваху у трави између неједнаких каменитих крстова и гробних плоча. Манастир је оставио цркви само своје име и у њу долажаше, сваке друге недјеље, један калуђер из Босне да служи литургију.
Звоно застаде у тренутку кад он ступи на црквена врата, скинувши шешир с главе, и његови кораци одјекиваху по каменитим плочама, угушујући слабашно појање које допираше из пијевнице. Он стаде недалеко од улаза, и сви се погледи управише на њега. Калуђер размахивао кадионицом, стријељајући очима. За пијевницом појао јадно и жалостиво неки напола слијепи и крезуби старкеља; неколико дјеце помагаху га пиштавим и нескладним гласом, и утјецаху му напријед што је старога љутило. Прекидајући појца у половини започете пјесме, загрми калуђер из олтара, не пуштајући никад старца да започето доврши, журећи се крају.
Један сељак, црквењак, послат ваљда за то од калуђера, понуди га да оде за пијевницу. Он одби, и читаво вријеме сметаше га један млаз сунца који падаше кроз прозор на његову главу. Па кад читав свијет поче да се крсти, и Гавре Ђаковић се прекрсти и учини му се да је то урадио неспретно, ненавикнуто на то толико година. И бијаше му непоћудно што је овамо дошао. Осјећаше влагу која је оставила своје жуте велике биљеге на давно обијељеним зидовима. Сметаху га слике на иконостасу, са страховитим и јаким бојама које су блијештиле, и жалобно старкељино појање и громовнички калуђеров глас. Над главом му бијаше један дрвени полилеј, ручни рад једног побожног сељака који је изучио резање кад је био на робији. Гавре Ђаковић гледаше преда се, љутећи се што сви гледају на њега, и осјети како је туђ на овом мјесту које убијаше без милости његове јутарње илузије. Не враћаше се ни младост ни вјера; ти топли и ведри дани бијаху умрли заједно са Богом из дјетињства. Он сам себи чини се смијешан и глуп, и не чекајући краја, изиђе, праћен погледима свију.
Он се чуђаше тренутном нагону који га је овамо довео, љутио се на се у исти мах и стидио се самога себе и једне дјетињарије коју је био увртио себи у главу. И журио се кући исто онако како је хитао у цркву, осјећајући се непријатно кад би се с киме срео који би га могао зауставити и приморати на разговор, и трудио се да заборави на оно што је учинио у једном сумњивом часу. Једва дочека кад стиже кући, сав у зноју, збаци са себе капут и стајаше у кошуљи на прозору, смијући се своме чину и одмарајући се.
Послије пола сата, између свијета који се враћаше из цркве, пројаха калуђер, са излињалом камилавком на глави, на осамареном коњчету са подсавијеним ногама које млатараху подбадајући лијено кљусе, и готово додириваху земљу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вељко Милићевић, умро 1929, пре 95 година.
|