Бег Јован-бег секу кунијаше
Бег Јован-бег секу кунијаше:
— Бог т’ убио. мила секо моја,
што си мени одвише лијепа,
да си, богд’о, у очим’ слијепа!
О те су се земље завадиле: 5
седам краља од седам земаља
и честити царе од Стамбула,
и лијепи Шћепо из Приморја.
Ја бих тебе Шћепи поклонио,
ал’ не смијем од цара честита, 10
већ се вјешај, ја л’ у воду скачи!
Кад то чула племенита Мара,
мислила је мисли свакојаке,
шта ће млада од живота свога?
Или ће се млада објесити, 15
ил’ ће млада у воду скочити?
— А да бих се млада објесила,
у мом роду објешена нема.
Да бих млада у воду скочила,
у роду ми утопника нема. 20
Све мислила на једно смислила:
она оде на високу кулу
па отвара сахтијан сандуке
и повади бијело рухо своје.
Снесе рухо на мермер авлију, 25
бијелу руху живу ватру даје.
Она јами аршин бијела платна
па отиде за гору на воду,
па је воду богом посестрила:
— Богом секо, студена водице, 30
не носи ме плахо по дубини,
већ ме носи крајем по плићини!
Немој мени косе замрсити,
ни бијело лице нагрдити!
Носи мене у Приморје равно 35
не би ли ме Шћепо ухватио.
Зави очи па у воду скочи,
ал’ је вода за бога хајала:
не носи је плахо по дубини,
већ је носи тихо по плићини. 40
Не шће њојзи косе замрсити,
ни бијело лице нагрдити,
донесе је до Приморја равна.
И ту њојзи добра срећа била,
јера Шћепо у башчи бијаше, 45
из ибрика цвијеће залијеваше.
Даде му се нешто погледати,
погледати у воду студену:
нешто вода по плићини ваља.
Мисли Шћепо риба у водици 50
па полеће на воду студену,
кад у води лијепа дјевојка!
Извади је челебија Шћепо,
ал’ дјевојка јоште у животу.
Њојзи Шћепо тихо проговара: 55
— Ој бога ти, лијепа дјевојко,
каква ти је голема невоља
те си млада у воду скочила,
— А бога ми, незнани јуначе,
мени јесте голема невоља. 60
Брат ми Јово из чаршије дође
и овако мене кунијаше:
— Бог т’ убио, мила секо моја,
што си мени одвише лијепа,
да си, богд’о, у очим’ слијепа! 65
О те су се земље завадиле,
седам краља од седам земаља
и честити царе од Стамбола
и лијепи Шћепо од Приморја.
Ја бих тебе Шћепи поклонио, 70
ал’ не смијем од цара честита,
већ се вјешај, ил’ у воду скачи!
Мислила сам мисли свакојаке:
а да би се млада објесила,
у роду ми објешена нема; 75
да бих млада у воду скочила,
у роду ми утопника нема.
Све мислила, на једну смислила:
вољех млада у воду скочити,
него цару вјена љуба бити. 80
Кад то зачу челебија Шћепо,
својој Мари тихо проговара:
~ А, ти ли си, Маро, душо моја,
баш си дошла, коме ти је драго,
ја сам главом од Приморја Шћепо! 85
Јами Мару за бијелу руку,
одведе је свом бијелу двору
и вјенча је за вијему љубу.
