БЕЖ' ОД МЕНЕ!...
Беж' од мене, лепо име,
Не грли ме, не љуби ме!
Пусти срце нека спи!
Не гледај ме са очима
Са очима сунчанима,
Од којих ми крвца ври.
Као роса ти си млада,
Ја без вере и без нада
У понору лудила;
Кунем судбу, кунем дане,
Кунеам часе оплакане
Са удеса немила.
Теби, сестро нежна цвета,
На тракама од скерлета
На устићи убави,
Вечити се осмеј вије,
А из ока сунце грије
Неизмерне љубави!
Ти још незнаш, шта су људи,
Још данас су твоје груди
Чиста башта зелена;
У тој башти нема гуја,
Нити трња, нит' холуја
Нити горка пелена.
Ко невина слатка сета,
Ил' челин сан поред цвета
Ил' славујев диван пој,
Ил' ко гугут голубова
Ил' ко песма песникова
Леп је, душо, живот твој!
Па реци ми, зоро бела,
Реци, шта би са мном хтела?
Шта би луч са тминама?
Шта би нада с' очајности?
Шта би осмеј са жалости,
Шта би песма с клетвама?
Е, па бежи, лепо име,
Не грли ме, не љуби ме,
Дај ми срцу нека спи!..
Ил' нек пукне, нек увене —
Ал' не могу да са мене,
Да несретна будеш ти!
