Аутобиографија/СУЂАЈЕ
| ◄ ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА | СУЂАЈЕ | ШКОЛОВАЊЕ ► |
СУЂАЈЕ
Разуме се да су ти моји подвизи у спољном свету имали одјека не само на моме туру већ и у души мојих родитеља и целе моје породице. Завладала је међу њима некаква неоправдана брига о мојој будућности, којој је отац давао израза често понављаним узвиком: „Тај ће на вешалима свршити!“ а мајка узвиком:, „Боље да сам га рођеним рукама задавила чим је запиштало него што сам задојила разбојника!“
Ја се нисам слагао са таквим родитељским мишљењем, а нису биле истог мишљења са њима ни моје тетке, које су ме браниле — нарочито она што је увртила у главу да ја личим на њу — и тврдиле да сам ја врло напредно и бистро дете.
Како је већ позната ствар да обично напредна и бистра деца задају родитељима главобоље, није ни чудо што су моји родитељи питање моје будућности сматрали као једну од најтежих брига.
Ту бригу покушала је моја тетка да ублажи тиме што би завирила у моју будућност и стога је једнога дана откинула кончић са моје кошуље, дала га врачари, ова га бацила у пун тањир воде, промешала воду штапићем и задубила се дубоко читајући моју судбину:
— Прележаће тешку болест, али ће се спасти; пашће у једну тешку беду, али ће се спасти; пашће у руке људи који би да га убију, али ће се спасти; доживеће тешку буру на мору, али ће се спасти; ожениће се, али се неће спасти! — изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које су се све одиста и обистиниле у моме животу.
— Биће богат, те ће му се преливати; биће срећан, те ће му цео свет завидети, — изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које се нису обистиниле у моме животу.
Ако је мајку такво пророчанство и умирило, оца није могло и због тога су у породици врло често вођени разговори о тој теми. Тиме се, уосталом, сви родитељи врло радо занимају, одређујући унапред судбину детињу. Сећам се једнога мога кума, који је имао три сина, моје другове, како је врло често говорио:
— Овај ми је мудрица, њега ћу у професоре, — указујући на најстаријега — овога другога ћу у трговце, а овога најмлађега, ђиду, ћу у официре!
Да ли судбина није чула те његове жеље или је дошао у такав неспоразум са судбином, не знам, тек знам да је онај најстарији, професор, постао бакалин; онај млађи, трговац, постао је поднаредник у војној музици, а трећи је додуше обукао униформу, само не официрску већ ону са двадесетим словом из азбуке на леђима.
А као год што родитељи имају својих жеља за будућност своје деце, имају их тако исто и деца, само што су деца много скромнијих претензија од родитеља. Тако, на пример, деведесет одсто деце жели да буде: ватрогасац, оџачар, жандарм, колачар и музикант, док истовремено деведесет одсто родитеља жели да им деца буду: министри, ђенерали, митрополити, директори банака и томе подобно. И можете мислити како се у свакој породици незгодно сретају жеље: отац жели да му син буде митрополит, а син жели да буде оџачар; отац жели да му син буде министар, а син жели да буде жандарм; отац жели да му син буде ђенерал, а син жели да буде колачар. Судбина, међутим, обично иде по среди, између жеља дечјих и родитељских, и ретко кад задовољава родитељске жеље, а врло често дечје.
Бива, разуме се, да се у сукобу родитељских и дечјих жеља судбина просто збуни, те испуњавајући погдекад родитељске жеље не пропусти да задовољи бар донекле и дечје жеље. Отуда често сретате у животу министре који потпуно личе на жандарме, митрополите који потпуно личе на музиканте и ђенерале који потпуно личе на колачаре.
Па још, кад родитељи сами досуђују судбину својој деци, то се да некако и трпети. Али се те ствари често комплицирају што се у решавање обично уплету и они који су најмање надлежни за то. Најпре све тетке и стрине, а затим и они бесплатни породични саветници од којих готово свака породица пати. Разуме се да је код мене ствар комплицирала и околност што сам у детињству имао тако разнолике склоности да је то морало доводити у забуну како родитеље тако и све оне који су хтели да се унесу у то питање својим саветом.
О мојој судбини вођен је нарочито један опширан разговор, после једнога бурнога дана, када ме је општински пандур, због неке ситнице, довео за уши кући па мајка три пута очајно узвикнула: „Што га нисам задавила чим је запиштао, него сам још задојила разбојника!“ То је, разуме се, био страшан удар за све у кући кад је већ и полиција почела да се меша у моје васпитање, те — пошто сам добио прописне батине и пошто су ме и без вечере стрпали у кревет — искупили су се како моји тако и многи гости у другу собу да проведу не знам чији рођендан.
Док су они мислили да ја угушен сузама спавам, дотле ја нисам могао мирно заспати све док се не осветим за то што сам искључен са вечере на којој има и колача. И док је господин прота држао здравицу — а знајући колико је он увек опширан — извукао сам се ја из кревета, увукао се неопажен у кујну И замазао шакама све шаре и украсе на торти коју је она тетка што личим на њу цело после подне стрпљиво шарала, па — пошто сам још и прстом направио четири рупе у торти, пошто сам сручио пола киле соли у сладолед, пошто сам сипао сирће у већ скувану кафу и пошто сам петролеумом из лампе залио салату — вратио сам се мирне душе и савести, као човек који је неки важан посао свршио, и легао у кревет жмурећи, као да најдубљим сном спавам.
Разуме се да је за мене то била сјајна сатисфакција и необично задовољство када сам затим из друге собе слушао очајне вриске: „Ију! Ију! Ију!“ па затим објашњења и извињења и, најзад, падање у несвест оне тетке што је цело после подне шарала торту.
Одмах затим, што сам уосталом ја и очекивао, ушла је читава комисија у моју собу да се увери да ли ја спавам. И ту, крај мога кревета, отпочела је комисијска полемика о питању: да ли ме треба овако у сну истући или треба ствар одложити за сутра ујутру. Ја сам се слагао са већином у комисији, да је боље истући ме сутра ујутру, рачунајући разуме се на то да се ујутру пре зоре извучем из кревета.
На тај начин ставио сам ја своје питање на дневни ред пред суђаје, те је у оној другој соби, где се вечерало, прекинут сваки даљи разговор о удаји једне моје сестре од тетке који је дотле вођен.
Дискусију су отворили моји родитељи на тај начин што је отац понова изјавио: „Тај ће на вешалима свршити!“ и што је мајка поново рекла: „Што га нисам задавила чим је цикнуо, него сам још задојила разбојника!“
Гости су, разуме се, као што је и ред, утешили са неколико речи ојађене родитеље. Тако, на пример, наш комшија, иначе бакалин, рекао је: „Мало је несташан, али то не мари. Ето ја, на пример, док сам био мали, крао сам где сам што стигао, па ево данас сам газда и ништа ми не фали. Све је то у божјој руци!“ Прота је са своје стране потврдио то, наводећи као пример свога мезимца: „Нема му више од три и по године, а тако псује бога као да је свршио поткивачку школу. А ја, ето, што кажу, нисам опсовао бога све док нисам ступио у Богословију. И, молим вас, то је свештеничко дете, па ето тако. Ал' таква су данашња деца, напредна су и бистра, па морамо с тим да се измиримо!“
И пошто су се сви сложили с тим да су данашња деца „напредна и бистра“, отпочело је решавање о томе шта би најпробитачније било да будем. Седници је председавао сам прота, а у крају једном седеле су три тетке, као три митолошке парке које преду судбину, и мешале су се у свачије мишљење. Клота, она парка која држи повесмо, била је моја најстарија тетка, која је имала нечега митолошкога на себи већ и по томе што је под носем имала бркове као деветнаестогодишњи младић; Хезис, она што испреда конац, необично је одговарала мојој средњој тетки, јер је она и у животу умела не само да испреда него и да мрси конце; а Атропа, она што држи маказе да одсече дужину века, моја најмлађа тетка, била је кадра и иначе скратити човеку век, те су јој маказе биле сасвим излишно оруђе.
Дебату је отпочео мој отац изјавом:
— Ја ћу њега у ковачке шегрте, па кад превије леђа, смириће се!
На ту изјаву вриснуше све три парке и одмах изнеше свака своје мишљење:
— Ја мислим, најбоље је да иде у официре, — изјавила је Клота. — Има лепу плату, има посилног и има официрску част. Командује, свира му музика и иде на параде.
— А рат? — узвикује комшија бакалин са извесним урођеним осећањем одвратности према ратовима.
— Па ако и буде рата, зашто је официр него да се завуче у канцеларију и чита депеше са бојишта. А после, рат је прилика да добије и орден! — брани своје гледиште Клота.
— Ја мислим да би боље било кад би био чиновник! — ставља свој предлог Хезис. — Не мора се бар мучити да сврши школе.
— Да, али какав чиновник, има свакојаких струка и нису све једнаке! — упада комшија бакалин. — Ето, на пример, цариник, а, то част и поштовање. То је струка за мој рачун. Прегледа туђе ствари, хвата шверц и задржи све што се њему допада. После тек видиш он носи шешир ухваћен у шверцу, а његова жена свилену хаљину опет ухваћену у шверцу. То признајем, то је добра струка, а добро је и поштар.
— Ох, то није ништа, — примећује Хезис — по цео дан лепи марке па му се језик уштирка као крагна.
— То јесте, лепи марке и гута туткало, — брани своје мишљење бакалин — признајем, али му, брате, пролазе кроз руке толика новчана писма.
— Јес', ал' затворена писма, — упада мој теча — а ако писмо отвориш, они онда тебе затворе. Па бирај, хоћеш писмо да буде затвор ено или ти да будеш затворен. Неко мора бити затворен, па бирај! Зато, ако већ човек мора да ради с парама, онда боље је да ради с отвореним парама, на пример, благајник. Ето, то је добро да буде благајник.
— Благајник не може! — додаје одлучно прота. — За то треба да се роди, то је нарочити дар. По цео дан пипаш туђу пару, а не можеш да је узмеш. То је, боже ме прости, као кад неко по цео дан пипа туђу жену, а не може... и ту прота прекиде своје тако срећно упоређење, јер све три парке, Клота, Хезис и Атропа, повикаше једногласно: „ију!“ пре но што је човек могао н завршити мисао.
Трећа парка, она што скраћује човеку век, била је зато да ја будем професор.
— Ништа лепше од тога! — узвикивала је она.
— Па јест! — додао је на то прота са традиционалном пакошћу цркве према просвети — Јест, то је добро, јер што је главно ако си професор, а ти не мораш ни да знаш предмет који предајеш. Ја, на пример, не могу приликом венчања да певам посмртно опело, је л'? А професор може; дође на час рачунице па говори о хришћанској науци, дође на час цртања па говори о помрачењу сунца и никаква власт не може томе стати на пут. А онако лепо је бити професор, то признајем; деца му скидају капу, родитељи чија деца уче школу љубазни с њиме и, какав год одбор да се бира, мора и професор да буде члан одбора. Па онда, има ферије; десет месеци не брине ништа, не мисли ништа и два месеца се одмара. Шта ћеш лепше!
Мајка је моја била за то да будем или доктор или митрополит.
— Доктор је одиста згодна ствар, — додаје теча. — Исплазиш му језик, наплати ти три динара; завуче ти дршку од кашике у уста, узме ти пет динара; пипне те за руку, узме ти десет динара, и то гледа на сат да не би дуже држао руку но колико треба за десет динара; ако ти наслони уво на леђа, узме ти петнаест динара; а ако напише две-три речи, које нико под богом не може прочитати, он ти узме двадесет динара. И онда, што је главно, ако болесник оздрави, он вели оздравио од његових медицина, а ако умре, он вели умро од природне смрти.
И поред ових примамљивих речи за лекарску професију, мајка је у ствари више нагињала да будем митрополит.
— Поштује га цео свет и сви га љубе у руку, — говорила је она. — Па онда, не ради ништа, запева који пут, о великој недељи, „амин“ и то му је сав посао.
— Бојим се, много је жив, а митрополит треба да је смеран! — рећи ће прота, као најнадлежнији да о томе да своје мишљење.
— Па ако! — теши се мајка. — Баш ако и погреши што, мантија све то покрије!
Мој теча, онај што о докторима има добро мишљење, био је одлучно за то да будем министар.
— Ништа лепше од тога, — тврдио је он — имаш власт у рукама па радиш шта хоћеш, а не одговараш никоме. Лакше је бити министар но берберин. Берберин, прво, мора знати бријати, а, друго, мора пазити да кога не посече, а министар, брате, нити мора знати бријати нити мора пазити хоће ли кога посећи, јер, и ако посече, није крив.
Комшија бакалин, који је досад говорио само о туђим предлозима, тек сад стиже да изнесе своје сопствено мишљење:
— Ја бих њега у трговце, али не да буде бакалин као ја. То су ситна посла; кило пиринча четири гроша, закинеш муштерији на мери неколико грама, па шта, једва му закинеш десет и двадесет пара. А тако ти је и шећер и брашно и све остало. Метнеш у брашно мало песка, помешаш са пиринчом мало овса додаш у кафу мало ситних црних шљунака, сипаш у петролеум мало воде, — али шта је све то; не зарадиш ни неколико динара дневно. А не вреди му ни галантериста да буде, јер мери на метар а муштерији оволике очи. Кад се на кантар мери, може погдешто и да се заједе, или задебљаш оловком ону страну на кантару где стављаш еспап или удариш малим прстом или... али на метар не можеш баш ништа, не можеш скратити метар. Него, ако ће да буде трговац, да буде ангро, па кад закине, да закине ангро. А по моме мишљењу, од свих трговина је најбоља апотека. Ето, нека буде апотекар!
— Ах, апотекар! — узвикну Атропа. — То је одиста дивно! Живи међу самим парфемима!
— Дабоме да је дивно! — настави бакалин осетивши се потпомогнут. — Продаје: прашину, суво лишће, паучину и све тако нешто. Нико му не разуме еспап, може ти дати шта хоће. Напише ти доктор нешто буди-те-бог-с-нама, салватус пуртатус или поркалија омалија, а ти одеш код апотекара и он ти да што хоће, мери како хоће и наплати пошто хоће. Шта му можеш! Не познајеш еспап па, рецимо, да му приметиш: овај ваш салватус пуртатус као да је мало прокисао, или рецимо: ова ваша поркалија омалија као да се ужегла. Јок, не можеш да му приметиш. А не можеш му ни цени замерити; откуд му ти знаш шта кошта. Не можеш тек рећи: слушајте, ви сте скупи, Мита бакалин продаје много јефтиније салватус пуртатус!
Бакалинова тирада наишла је мање више на опште одобравање, једино је мој отац вртио главом, бавећи се упорно својом првашњом идејом, да би ме требало дати на какав занат који би ме смирио.
Ја не знам докле је цела та дебата трајала, јер ме је, после великих дневних напора, ухватио био сан и заспао сам слатко, као што човек мирне савести, свестан да је све своје дужности испунио, може заспати.
Разуме се да сам те ноћи сањао чудновате снове. Сањао сам као да сам министар, па дохватио нашега окружног начелника, углавио му главу међу колена и бријем га. Он вречи као јаре, прште му варнице из образа, али ја, свестан своје министарске неодговорности, бријем и даље. Па онда, сањао сам као даље, како сам ја митрополит па ухватио проту за браду и псујем му сто богова, као да сам свршио поткивачку школу; па онда као сипам у брашно песак а у петролеум воду и, уопште, сањам такве неке чудновате снове, као човек који је заспао под утисцима најлепших перспектива за будућност а кога ће пробудити очеве батине.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|