Аутобиографија/ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА

Извор: Викизворник

◄   ОД ПРВОГА ЗУБА ДО ПАНТАЛОНА ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА СУЂАЈЕ   ►

ЧОВЕК У ПАНТАЛОНАМА

          Невероватна је, али истинита појава — која се уосталом кроз цео човечји живот јавља — да човек постаје одмах одлучнији и мужаственији чим се ослободи сукње. Сукња се некако преплиће, увија, затеже и смета одлучноме кораку, док у панталонама човек слободно и несметано корача у живот. Мој један пријатељ, сећам се, направио је у младости један корак у живот без панталона и врло је рђаво прошао.
          Панталоне су не само израз пола већ и израз врсте, јер тек кад обучеш панталоне, види се јасно да си двоножац. Панталоне су некако и моралније, не зато што су закопчане, већ што је човек у њима обучен па стојао на ногама или на глави. Па онда, панталоне су и издржљивије, отпорније, не зато што би сукња била израз попустљивости, већ зато што она човека некако разнежи и омекша. За то има чак и историјских доказа. Сви класични народи који су носили сукње пропали су и изумрли. Но трагедија човечанства не лежи толико у њиховој пропасти колико у томе: што су ти народи пропали, а сукње су остале. И једна још чудна околност у тој појави: ако је сукња одиста символ попустљивости и мекуштва, због којега су народи који су је носили пропали, откуд да њу и данас још задрже као ношњу представници силе: владари, попови И жене?
          Не излажем ја све ове добре особине панталона као непријатељ сукње; напротив, ја мислим да ћу се тиме баш декларирати као пријатељ сукње што будем више добрих особина панталона пронашао. Истичући нарочити значај панталона, ја нити мислим да потценим значај сукње, нити мислим да их завадим и помутим добре суседске односе који владају измеђ' сукње и панталона. Ја сам овим хтео само сам пред собом да оправдам онај понос који сам осећао када су ми први пут навукли панталоне.
          Међутим, нисам имао много разлога да будем толико поносан на те панталоне које су ми навукли. То су биле панталоне мога старијега брата, на којима је била исписана цела његова кратка али бурна биографија. Колена су била излизана од клечања у школи, а од очевих батина толико се истањио и просенио тур да сам стално осећао неку промају која ми је погоршавала ону кијавицу што је већ од крштења вучем.
          Ја не знам да ли је у тим панталонама било какве традиције, којој сам се ја потчинио, или је у мени било каквих нагона, који су само чекали панталоне па да се испоље, тек ја сам, пошто сам их навукао, за ноћ постао такав одметник и разбојник да ми нису могле досадити ни хајке, ни потере, ни уцене. Док сам, имајући на себи сукњу, све своје делање развијао у соби, сада сам већ сву акцију пренео у двориште наше и свих суседних кућа. Ја сам замишљао да су панталоне управо зато и измишљене да би се лакше могли прескакати плотови, те за мене никад није било границе измеђ' наше и осталих суседа баште.
          Једна од првих мојих вежба у панталонама било је пењање уз дрво, што се у пракси показало врло корисно, јер сам тако доспевао на суседове ораје, трешње и крушке. Та вежба ми је донела и друге користи. Када год би ме потерала каква организована породична хајка, ја бих се као мачка гоњена псом успео на високи орах, сео бих горе на гране и гађао бих орасима своје гониоце. Па ипак се власт досетила како да ми досади. Када бих на све позиве мојих гонилаца да сиђем ради предаје ја упорно остајао горе, — они би донели пун тањир колача, метнули би га под орах и сви се повукли у кућу и прикрили. И ја бих, као свака невина тица, мислећи да никога нема, сишао полако да се дочепам колача, док би ме уједанпут потера изненадила, опколила, обезоружала, и спровела у кућу на ислеђење. Тада сам већ стекао уверење да људи са ситним слабостима нису подобни за крупне подвиге.
          А имао сам и других невинијих забава. Тако, на пример, једанпут сам белу, колмовану, чисту, мал' те не пудровану пудлицу госпође Вујићке, према којој сам пудлици осећао неку нарочиту одвратност, намазао тако мастилом да је госпођа Вујићка пала у несвест и годину дана није могла честито да испере своје љубимче. Други пут сам налио у нову новцату ципелу мога старијега брата катран, тако да су морали сећи ципелу да би му је скинули с ногу. Једанпут сам опет, за време вечере, на којој су били окружни прота и све моје тетке, упалио под столом ракетлу те се направила таква једна гужва да би се човек морао просто заплакати од жалости. Сто се преврнуо и сручио све посуђе у крило моје најстарије тетке и претрпао под собом мога најстаријег брата; јагњећа чорба излила се у крило моје средње тетке (оне што ја личим на њу); окружноме проти улетела цела целцата сарма од кисела купуса у душник, мајка ми је добила лупање срца, а најмлађа тетка убола се виљушком у језик те читаве три недеље затим није могла да проговори. Једини који је сретно прошао био је мој средњи брат (онај што ми је у своје време узео новац са поступаонице), који је са једним тањиром колача уједанпут нестао и дуго затим нити су могли да пронађу њега нити колаче. Разуме се да сам лепо био награђен за ово духовито предузеће.
          У моје невине забаве спадало је и то, на пример, да се увлачим у кујну кад тамо никога нема и да бацим пет-шест шака соли у оно јело које ја не волим, а затим, за ручком, да уживам у изразима лица кад окусе пресољено јело. Па онда, набављао сам однекуд лисичје репове, закачио их чиодом и ову искривио, па стајао пред врата на улици са рукама на леђима и чекао ујутру и по подне судско и среско чиновништво, које је крај наше куће пролазило, те им качио реп одостраг. Чиновници би отишли с репом у канцеларију изазивајући успут силан смех код пролазника. Разуме се да се убрзо сазнало ко та одличја дели и ја сам зато немилостиво испребијан, премда ја још увек налазим да је многима и многима тај реп одлично пристајао.
          Имао сам и једно оригинално задовољство: кад нам дођу гости на вечеру, да им претурим џепове зимских капута и изменим ствари које нађем по џеповима. Колико је пута господин судија однео кући кутију са пудером госпође начелниковице, а госпођа Стана удовица футролу од муштикле професора српске историје. Па онда госпођа попадија кутију са бурмутом среског начелника, а срески начелник започету чарапу са четири игле и клупчетом г-ђе Маре, жене цариникове. Разуме се, сутрадан је настала јурњава око размене ствари, разна сумњичења и породичне неприлике, што се све свршавало на моме туру, на коме је већ била исписана традиција прошлих времена.
          Врло бих се радо завлачио и под сто за време вечере или ручка, кад је било гостију. Боже, да сам само тада разумео, чему ли сам се све могао научити приликом тих својих екскурзија! Јер ја сам знао да постоји говор бројева, па говор цвећа, али нисам знао да постоји и говор ногу под столом. Ја тада нисам ни обраћао пажњу на ногу апотекаричину и ногу судијину, које су се тако пријатељски опходиле, као рођени брат и сестра. Па онда, протина нога која је вирила испод мантије и за коју сам ја у први мах држао да је нога моје тетке те сам се чудио што се толико натура нози учитељице трећег разреда основне школе, кад сам знао да моја тетка и ова учитељица нису иначе на доброј нози. Штета што све то што се дешавало под столом ја тада нисам разумео, а доцније, сасвим доцније, када сам разумео, нисам већ више могао да се завлачим под сто.
          Но све су то биле моје забаве мањега значаја, оне ширега значаја развијале су се напољу, ван собе. Тамо је мене очекивала увек читава чета одметника од родитељске власти, са којима сам изводио разне екскурзије по туђим баштама, таванима и крововима и са којима сам изводио све могуће игре, почевши од играња пиљака па до играња владе. Разуме се да смо најрадије играли оно што се око нас дешавало. Ако би наишао какав циркус, одмах сутрадан ми смо се превртали, крхали столице, секли конопце разапете за сушење рубља, изваљивали бурад из подрума и хиљаду других штета чинили, да би могли изводити циркуске вештине. Ако би наишло позориште, страдале би, разуме се, хартије из очеве канцеларије, ћилими и јастуци из куће, даске из шупе, брашно из кујне, вуна из јастука за бркове и браде, па онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви други предмети које мали одметници поберу и донесу из својих кућа. Тако исто, ако се у вароши врши регрутација, ми ћемо играти регрутацију; ако се у планини појаве хајдуци, ми ћемо играти хајдуке.
          Сећам се, на пример, да смо једном играли и кризе. Криза је појава која траје од самог постанка ове државе и трајаће све док држава устраје, као оно кад се дете роди „с фалинком“ па је вуче целога живота. И политичка деца најрадије играју ту игру, па зашто је не би и ми играли?
          Разуме се да сам ја био увек тај који је образовао кабинет. Та моја мисија није имала за собом поверење никакве скупштине, али то није нимало необична појава у нашем политичком животу. Пошто смо играли у мојој авлији, то сам ја, оправданије но Људевит XIV, могао рећи: „L-état c-eѕt моi!“ и на тој основи приграбити сву власт у своје руке.
          Сви, колико год нас је било, хтели смо да будемо министри — што уосталом није само дечја слабост — и онда, разуме се, пошто нисмо имали поданика, јер то нико није хтео да буде, није ни могло бити скупштине.
          Све и кад би рачунали у своје држављане гуске, ћурке, пловке и друга доброћудна створења, којих је било пуно двориште и који би са своје лојалности били врло подесни поданици, шта би учинили сазивом њиховим у скупштину? Они би извесно образовали посланичке клубове, тј. клуб ћурака, глуб гусака и клуб пловака. Ти клубови не би нимало утицали да се промени поверење које смо ми, влада, сами себи присвојили, јер, као што је познато, политички клубови су установе у којима се чланови дисциплинишу да не мисле својом памећу и да не штрапацирају своју савест. Гусан, ћуран и плован, који би рецимо били шефови клубова, добили би од нас поверљиво обећање да ће им се, њима лично, побољшати храна, и ето ти већине, ето ти поверења.
          Додуше, у дворишту је, међу домаћим животињама, био и један јеж, који је, с обзиром на своју спољашност, могао евентуално представљати опозицију, али је он по цео дан спавао, а опозиција која спава није никад опасна. А најзад, ни та његова спољашност није представљала бог зна какву опасност, јер не треба се никад плашити опозиције којој бодљике служе само као накит.
          Према томе, ми смо за себе имали све услове који су нам дозвољавали да будемо неуставни, а неуставност, кад то нема ко да спречи, изгледа да је једно наше традиционално задовољство.
          Имајући дакле све повољне услове за то, ја сам убрзо решио кризу И образовао сам владу. Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља. Ми смо, додуше, знали за портфељ без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији проналазак. Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе примио ту тешку бригу да управљам министарством без портфеља, без ресора и без канцеларије. Овако сам примио на себе спољне послове, с обзиром на то што сам био „дете из боље куће“ и врло сам рђаво учио стране језике, што је такође једна од квалификација наше дипломатије.
          Сем овога, владу су чинила свега четири миминстарства: полиције, финансија, просвете и војно. У то доба, када смо ми као деца играли владе, нису постојала многа министарства. Тако, на пример, није постојало министарство народног здравља, јер изгледа да тада није ни постојало народно здравље. Па онда, није постојало ни министарство саобраћаја. Друмови су додуше постојали, али смо ми већ увелико певали уз гусле: „Друмови ће пожелет Турака, јер неће имати ко да нас натера да их оправљамо“. Шуме су додуше постојале, али су њима управљали хајдуци, а тек у најновије време хајдуке су сменили министри, те је образовано и шумско министарство. Руде кажу такође да су постојале, али, како се тада уредно плаћао порез, није постојала никаква потреба да се какве друге руде истражују. Воде су такође постојале и служиле су, као и данас, као средство за поплаве, само се није осећала потреба да поплавама управља нарочити министар.
          Листа моје владе овако је отприлике изгледала: спољних послова, као што рекосмо, ја; за министра просвете узео сам неког Чеду Матића стога што је понављао и први и други разред гимназије па се дуже бавио на школовању но ми остали; па онда био је и два пута из школе отпуштен те знао у прсте школске законе; а најзад и зато што је писменост сматрао као луксуз, што је уосталом било мишљење и тадашњих одистинских министара. За министра полиције узели смо Симу Станковића, сина једног среског пандура, претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање које му је његов отац пандур могао дати сасвим довољно да може бити министар полиције у Србији. Но, сем свега тога, он је тако горопадно умео псовати, почевши од господа бога па до најмање бувице у ћебету, а умео је, богами, потегнути и песницу, па и перорез потргнути из џепа. Све то некако давало му је довољно квали фикација за министра полиције и сви смо сматрали да смо њиме учинили срећан избор личности за тај положај. За министра финансија узели смо неког Перицу из трећег разреда основне школе, који је још носио натраг разрезане панталоне, кроз који је разрез стално висио реп од кошуље, који је само недељом до подне могао бити нешто чист. Тај Перица није имао никаквих квалификација, како за ресор који је примио тако ни за ма који други ресор, али то никад није била сметња ни код састављања изистинских министарстава. Онај прљави реп, који му се вукао одостраг, не само да није био сметња већ је био и извесна квалификација, и то тако карактеристична квалификација да би могао послужити као стална униформа свих министара финансија.
          За министра војног узели смо нашег друга јеврејске вероисповести, Давида Мешулама. То није било без извесних разлога. На тај начин хтели смо, најпре, да избегнемо сваку могућност да заратимо са којом другом страном државом, а друго, да би своме другу Давиду дали непосредне прилике да учествује у лицитацијама које расписује Министарство војно, знајући да би он то и иначе чинио.
          Тако склопљено министарство држало је седнице гдекад на дрвљанику, али много чешће чак горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану. Ово би друго место било за препоруку опште владама, јер само горе, на каквом ораху или на крову четвороспратне куће, могли би бити обезбеђени од радозналих новинара.
          Имајући Давида Мешулама на челу војске, ми смо слободно смели давати изјаве о мирољубивости својој и не слутећи шта се тамо, у дубини душе нашега министра војног крије. А једнога дана, баш кад је на дневном реду министарске седнице било питање да целокупна влада прескочи плот Милоша пекара и да му из баште покраде трешње, које су већ биле зреле, румене и тако сочне да би примамиле и сваку другу владу, — Давид Мешулам изнесе један случај међународнога значаја, при коме је један наш поданик тешко страдао, ради чега морамо, угледа нашега ради, прибавити сатисфакцију.
          Случај, који нам је Мешулам изнео а који је уосталом и свима нама био познат, био је овај: наш плован провукао се једнога дана испод плота и отишао у суседно двориште у тренутку кад суседни плован није био међу својим пловкама. У каквој је намери наш плован отишао међу туђе пловке, влади није било познато, али је на њега тамо крвнички насрнуо плован домаћин и тамошњи гусани и тако испребијали и раскрвавили нашега плована да се овај са пола репа и полуголе главе једва жив вратио у отаџбину. Министар војни је предлагао да огласимо суседима рат и то сутра, у четвртак после подне. Тога дана из два разлога: прво, што у четвртак по подне немамо школе, а друго, што је Мешулам, на основу поверљивих достава, обавештен да ће суседи сутра после подне ићи у виноград те никога неће бити код куће.
          Он је свој предлог завршио Мојсијевим начелом: „зуб за зуб, око за око!“ тј. тражио је да ми за почупано пола репа и нешто мало перја на глави нашега плована очупамо потпуно све гуске суседове. Он је нарочито инсистирао да се гускама осветимо, јер најзад, рекао је он, суседов плован имао је донекле и разлога да нападне нашега, у одбрану своје домаће части, али су се гуске без икаквог нарочитог разлога у ту ствар умешале.
          Пошто је предлог био примљен, Мешулам је израдио и стратешки план. По томе плану, министар финансија, као мали и нејак, не би суделовао активно у експедицији, већ би остао горе, наврх плота, и чувао стражу те да нас извести ако би ко наишао. Ја, министар просвете и министар финансија имали би за дужност да чупамо гуске и он, министар војни, скупљао би перје. План је био усвојен и сутрадан по подне министар војни дошао је на уречено место са једним празним јастуком. То нам је уједно била и цела ратна спрема.
          Тачно у 2 часа и 17 минута отпочео је напад. Не знам баш да ли је толико сати било али кад је на цркви избило два, кренула су у виноград кола са суседовом породицом и одмах, мало затим, ми смо прескочили плот, пошто је министар финансија остао на плоту. Стављам у 2 часа и 17 минута, јер обично тако почињу рапорти са бојних поља. У 2 часа и 20 минута већ сам ја чупао једну гуску, министар полиције другу и министар просвете трећу. Гуске су очајно пиштале али смо ми, држећи се онога: „зуб за зуб, око за око и перје за перје“, наставили посао све док гуске не би остале голе као да су се тога часа из јајета излегле. Министар је војни, међутим ревносно купио перје у јастук. У 2 часа и 32 минута извршили смо напад на друге три гуске. Борба се врло правилно развијала и клонила се нашој победи, али — као што то обично у стратегији бива у таквим приликама — министар војни није предвидео савезничку помоћ непријатељу. Уједанпут, и сасвим изненада, појави се с бока нашем развијеном фронту домаћи пас, који је дотле спавао негде у кујни. Тај изненадни напад унесе донекле забуну у наше редове и министар полиције, на којега је пас прво насрнуо, напусти пола очупану гуску, дохвати једну каменицу и прими на себе отворену борбу са псом, бранећи наш бок. Да је на таквој ситуацији остало, ми би искористили победу до краја, али је дошло још једно изненађење. Лавеж пса пробудио је и момка који је спавао у кујни и овај се појавио на бојишту са једном мотком у руци.
          Под тако тешком артилеријском ватром посрнула би и свака друга, много искуснија војска. Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа министра просвете и чуо његово очајно: „јаој!“. Министар полиције успузао се као мачка уз једно дрво и одважно скочио са овога на кров, јер га је момак каменицама гађао, а ја сам сретно прескочио плот, пошто сам и сам осетио на леђима дејство тешке артилерије. Министар финансија ударио је у такву вриску и плач као да се налази пред скупштинском анкетом и потегао је да побегне с плота, али са оним репом, који му одостраг вири, закачи за један ексер и остаде висећи о плоту. Ја сам знао да ће му тај реп, који се за њим вуче, сметати ма кад тад у животу и ево где се то и испунило. Момак је суседов, разуме се, пришао, скинуо га с плота као кад би узабрао зрелу крушку и пропустио га кроз шаке, како ни крајњи опозиционар са левог крила не би учинио, и кад је тај посао завршио, он је министра финансија, једним згодним ударом, просто пребацио преко плота као фудбалску лопту. Министра војног нико није видео где се у тој гужви део, нити смо дуго и дуго могли сазнати шта је с њим.
          Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли прибрати од страха, сакупили смо се на моме тавану да утврдимо стање наше војске. Утврдили смо ово: морално стање врло рђаво, бројно стање: сви на лицу места, један тешко рањен и један мртав. Министра војног сматрали смо као мртвог и ја сам зато одлучио да се о државном трошку сахрани, што је било немогуће извести само стога што није могао леш да му се пронађе.
          Тек доцније смо сазнали да се министар војни, чим је опазио момка, срећно сакрио иза дрвљаника и, тек кад се све стишало, извукао се и однео кући пун јастук гушчијег перја. Према поверљивим сазнањима, која је доцније министар полиције прибрао, ми смо цео овај рат и водили зато што је мајци Давида Мешулама требало да напуни један јастук гушчијим перјем. Тако се још једном потврдила она историјска истина да често мали узроци носе велике последице.
          Разуме се, наш се пораз није само на овоме завршио. Последице великих светских судара осећају се тек после рата. И мада ми, према начину на који је образована, чинимо утисак једне неуставне владе, ипак вас уверавам да смо ми једина влада у Србији која је у овоме случају горко осетила сву тежину министарске одговорности.
 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.