Арамбаша Плавша и Врчић Ибрахим

Извор: Викизворник


Арамбаша Плавша и Врчић Ибрахим

Вино пију седам арамбаша
Под Отресом високом планином,
Гди се јеле за небо припеле.
Једно јесте арамбаша Плавша,
А друго је ајдук Маријане,
А треће је Мијате ајдуче,
А четврто Мандушића Вуче,
А пето је Митар арамбаша,
Шесто јесте барјактар Никола,
Седмо Русић Петар арамбаша.
Сваки има по тридесет друга,
А сам Плавша дв’је стотине друга.
Кад се рујна поднапише вина,
Па удари вино у образе,
А ракија заче бесједити,
Пита друштво арамбаша Плавша:
"О дружино, моја браћо драга,
"Знате л’ који доста пуста блага?"
Сви ајдуци ником поникоше,
Не пониче Дољанине Виде,
Већ он ђипи на ноге лагане,
Па беседи Дољанине Виде:
"Господару, арамбаша Плавша,
"Та ја знадем гди је доста блага,
"Доста пуста небројена блага,
"Небројена и немеренога,
"Баш у Сплету граду бијеломе,
"У Турчина Врчић-Ибрајима,
"У њег’ има девет кула блага,
"Не би му га коњи позобали,
"А камо ли ајдуци разнели.
"Ал’ је курва ала на мејдану,
"Често лови по гори ајдуке,
"И он чете по гори проводи,
"Многоме је одсјекао главу."
Ал’ говори арамбаша Плавша:
"О дружино, моја браћо драга,
"Би л’ се који нашо од ајдука,
"Је ли мајка родила јунака,
"А сестрица браца однијала
"На чистоме крилу девојачком,
"Ко би от’шо у Сплета бијела
"Да уводи Сплета бијелога,
"Беле дворе Врчић-Ибрајима,
"Може л’ му се с које стране доћи,
"И Турчину у дворове ући."
Сви ајдуци ником поникоше,
Црној земљи очи оборише,
Не пониче Дољанине Виде,
Већ беседи Дољанине Виде:
"Господару, арамбаша Плавша,
"А што ће ти бољи од менека,
"Кад ја могу уводити града
"И Врчића Ибрајима дворе,
"Јер сам јаки као земља црна,
"А брз јесам као горско зверје,
"Пушком бијем ка да стрелом стрељам,
"Гди погледам, промашити нећу,
"Гди ударим, мелем не помаже,
"Турски знадем баш као каурски,
"Не може ме нико преварити,
"Нит’ у речи Турчин доскочити."
Па устаде Дољанине Виде,
Па беседи Дољанине Виде:
"Господару, арамбаша Плавша,
"Гди рекнемо да се не варамо,
"На срочишту да се састанемо,
"И белегу тврду оставимо.
"Поставите по бусија стражу,
"Ја ћу довест’ Врчић-Ибрајима,
"И за њиме све из Сплета Турке."
Ал’ говори арамбаша Плавша:
"Иди, брате, Дољанине Виде,
"Па уводи тога Сплета б’јела,
"Ак’ узможеш доварати Турке,
"И са њима Врчић-Ибрајима,
"Ја ћу у гори поставити стражу,
"А на друму од јаблана грану,
"Онде стани те одмори Турке."
Оде Виде у Сплета бијела,
Арамбаше постављају страже,
Постављају момке и ајдуке,
Свуд бусије редом уфатише
И са стражом гору затворише,
На друм метну од јаблана грану.
Кад је Виде у Сплет ушетао,
У гори је скинуо оружје,
Све скинуо, па га оставио,
А хаљине лоше променио,
Од богаља аљине узео,
С њег’ скинуо, на себе навуко.
Пак он иде преко Сплета града,
Редом проси од двора до двора,
Ко што има, оно и удели.
А кад дође Врчићевом двору,
А он пита Врчића кадуне:
"Мила кадо од овога двора,
"Гди су двори Врчић-Ибрајима?"
Ал’ беседи Врчића кадуна:
"Ој Бога ти, убоги богаљу,
"Шта ће теби Врчићеви двори,
"Шта ли ће ти Врчић Ибрајиме?" -
"Ао кадо, добре среће била!
"Треба мени Врчић Ибрајиме,
"Да му кажем до две до три речи."
Ал’ говори Врчића кадуна:
"Шта ће теби Врчић Ибрајиме?
"Шта ти знадеш њему казивати?"
Ал’ говори Дољанине Виде:
"Ао кадо, моје јарко сунце,
"Да подигнем танану кошуљу,
"Моја ће ти ребра показати.
"Ја сам био у Стамболу граду,
"Просио сам по Стамболу граду,
"Па ја пођо у Сплета бијела,
"Па ја идем кроз гору зелену,
"Ја нагази гором на ајдуке,
"Вино пију под зеленом јелом,
"Вино пију, па у нишан бију,
"Шенлук чине, па се веселиду.
"Кад ја бија близу њи дошао,
"Али један међ’ њима беседи:
""О дружино, моја браћо драга,
""Ако дође Врчић Ибрајиме
""Са његовом четом јаничара,
""Присешће нам то наше весеље."
"Пак ја таман саслушао речи,
"Опази ме шиљбок од ајдука,
"Па подиже покрај горе ларму.
"Ја нададо да би утекао,
"Ал’ ајдуци мене уватише,
"Пак ме бише, мал’ ме не убише,
"Однеше ми што сам задобио."
То је кади врло мило било,
Пак отпаде горе нуз чардаке,
Па казује господару своме.
Кад Ибрајим саслушао речи,
Он се слази брзо са чардака,
Пак беседи Дољанину Виду:
"Ој Бога ти, убоги богаљу,
"Знаш ли гди су остали ајдуци?"
Ал’ говори Дољанине Виде:
"Како не знам, кад сам сад дошао,
"Ту ме бише, мал’ ме не убише,
"Остали су среди горе чарне,
"Вино пију под највећом јелом,
"И у вину замећеду кавгу,
"Свадиле се до две арамбаше,
"Русић Петар с Митром арамбашом.
"Па говори Митар арамбаша:
""А чујеш ли, Петре арамбаша,
""Ако Бог да и срећа јуначка,
""Те нас трефи Врчић Ибрајиме,
""Ја ћу твоје савезати руке,
""Предаћу те Врчић-Ибрајиму,
""Нека чини што је њему драго.""
Кад је Турчин саслушао речи,
Он извади три дуката жута,
Па их даје Дољанину Виду:
"Нај ти море три дуката жута,
"Па се напи у меани вина,
"Ти се напи и поврати душу,
"Док ја скупим Турке јаничаре,
"Па ме води кроз гору зелену,
"Води мене гди знаш за ајдуке."
Оде Виде у меану б’јелу,
Врчић купи Турке јаничаре,
Он сакупи триста јаничара,
Бира коња бољег од бољега,
Јаничара једног од другога,
И он оде у меану белу,
Пак дозивље Дољанина Вида:
"Ајде море да ми путујемо,
"Води мене ђе си наумио."
Ђипи Виде из меане беле.
Напред иде Дољанине Виде,
А за њиме Врчић Ибрајиме,
На коњу је ноге прекрстио,
Пак удара руком у тамбуре,
За њима је триста јаничара,
Друмом иду кроз гору зелену.
Кад нађоше од јаблана грану,
Паде Виде канда га пос’јече,
Пак беседи Врчић-Ибрајиму:
"Не могу ти више путовати,
"Док ме малко мука не умине,
"Нешто ме је срце преватило,
"Па не могу дуго да путујем."
Арамбаше Турке угледаше,
Арамбаше редом нишанише
На Турчина Врчић-Ибрајима,
Ал’ им пушке неће да саставе,
Свака плану, али не саставља,
Арамбаше пушке издадоше.
Сви ајдуци нишанише редом,
Све ајдуке пушке издадоше,
Ниједна им не кте саставити.
А кад види арамбаша Плавша,
Да ајдуке пушке издадоше,
Ал’ повика арамбаша Плавша:
"Русић-Петре, арамбаша стари,
"А камо ти Раман-ага слуга,
"Што се њиме међ’ дружином валиш,
"И у нојци и у белом дану,
"Да он има шару млетачкињу,
"Која му је у Млетку кована,
"Ковали је три млада ковача,
"Три ковача и три помагача,
"Ковали је за недељу дана,
"Од чиста је сребра саливена,
"И по сребру позлаћена златом,
"На њој има девет самокреса,
"Који сами без кремења пале,
"У мутном је једу окаљена,
"На јуначку крвцу наменута,
"Гди погледи, промашити неће,
"Гди удари мелем не помаже."
Ал’ повика Петар арамбаша:
"Раман-ага, моја верна слуго,
"А камо ти, сине, млетачкиња,
"Која може образ осветлати?"
А допаде Раман-ага слуга,
Па он скиде шару са рамена,
Паде црној земљи на колена,
И погледа шари по нишану.
Пуче пуста, канда се распаде,
Глас издаде као и лубарда,
И погоди Врчић-Ибрајима
Међу пуца, где му срце куца.
Још се није с коња ни навио,
Ал’ му Виде одсекао главу.
Ал’ допаде Раман-ага слуга,
А кад виде Раман-ага слуга,
Врло Виду омилило перје.
Ал’ говори Раман-ага слуга:
"Узми, брате, и скују и перје,
"И ево ти коња од мејдана,
"Кога нема у много земаља,
"Ја ћу мени лака џевердана,
"Што с’ на њему три жице од злата,
"Друго ћемо друштву поделити."
Ту погибе триста јаничара,
Задобише гроша и дуката,
Задобише коња и оружја.
Не делиду чим се дели благо,
Веће деле са калпаком благо,
Чоју мере од јеле до јеле.



Извор[уреди]