Аох, туго

Владимир Васић

Аох, туго... Писац: Владимир Васић

Аох, туго...

Аох, туго, ал' си црна,
Убио те Бог!
Зар баш нађе да се станиш
Усред срца мог?

Рашт' оплећеш мрежом црном
Млађан живот мој?
Та ја нисам никад био,
Никад драган твој!

Нити сам се кадгод досад
С тобом грлио,
Нити памтим да сам икад
Тебе љубио.

Па опет ми пружаш руке
Да те милујем,
Да ти после дворим, служим,
Да ти робујем.

Та остав' ме, беж' од мене,
Ниси за ме ти,
Твоја тама неће никад
Мени сијати.

Студена си, бежи, иди,
Тражи другог ког,
Јер код мене нема за те
Стана вечитог.

Ако л' нећеш... нећу с' бојат'
Твоје студени,
Док је мени оних уста,
Уста румени'.

Јер док почнем злато моје
Верно љубити,
Вера тврда, побећи ћеш,
Стопићеш се ти!

У Ерфурту.

Напомена

Објављено у књизи Песме, стр. 57-58. и у часопису "Даница", 1864, стр. 149-150.

Извори

• Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 70-71.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.