Антигона
Антигона
- Ἀντιγόνη -
Написао: Софокле
Превео: Милош Н. Ђурић
|
ЛИЦА:
|
САДРЖАЈ: ПРОЛОГ (ПРВИ ЧИН) |
ПРОЛОГ (ПРВИ ЧИН)[уреди]
ПРВА ПОЈАВА[уреди]
Позорница приказује царски двор у Теби са тројим вратима: на средња иду Креонт и Еуридика, на десна ‐ за гледаоца ‐
дворанство, Антигона и Исмена, а на лева странци. Хор, стражар, Хемон, Тиресија, гласник, иду, као домаћи, на десни улаз.
ПРОЛОГ (ПРВИ ЧИН)
ПРВА ПОЈАВА
(У свитање. Из двора на десна врата долази Антигона, па за њом Исмена.)
Антигона, Исмена
АНТИГОНА
Исмена мила, сејо моја рођена,
да л' знадеш за јад какав што због Едипа
још Див га не учини нама живима:
та нема овде, нити јада икаква,
ни нечасно ни ружно ништа што ти ја
међ твојим не видех и мојим јадима.
Па и сад опет какву, кажу наредбу
поглавар целом граду овчас издаде?
Да л' знаш, да л' чу шта? Или не знаш да се зло
за миле наше спрема ко за душмане.
ИСМЕНА
О милим вест још никаква, Антигона,
ни весела ни тужна мени не стиже,
без оба брата откад нас две остасмо,
што један другог у дан један убише.
А откад ноћас војека оде аргивска,
од тада ништа више нисам чула ја,
ни да сам срећнија а ни несрећнија.
АНТИГОНА
То знађах добро, па те позвах овамо
пред врата дворска, да ме чујеш насамо.
ИСМЕНА
А шта је? Нека реч те узнемирила.
АНТИГОНА
Зар није Креонт једном брату нашему
част гроба дао, а другоме ускратио?
Етеокла је, казују, по закону
и суду праведном у крило земљи дао,
на оном свету да га мртви поштују,
а Полиника што нам јадно погину
наредио је, кажу, трађанима свим
да нико не потребе и не окука,
без плача и без гроба да га оставе,
да буде слатким пленом гладним птицама.
То кажу да је теби добри Креонте
и мени, велим, и мени наредио,
па амо хита онима што не знају
да јавно каже то; и ствар ту не сматра
ко шалу, него усуди л' се на то ко,
од народа га стиже смрт под камењем.
Ствар тако стоји, а сад посведочи ти
с врлином да л' се роди, ил' 'се изроди.
ИСМЕНА
У таквим приликама шта бих, јаднице,
помогла ја да вежем ил' одрешујем?
АНТИГОНА
Де, види, труд и муку са мном делиш ли?
ИСМЕНА
У каквој напасти? I шта то науми?
АНТИГОНА
Да и ти са мном брата мртвог сахраниш.
ИСМЕНА
Сахранити га мислиш, мимо забрану?
АНТИГОНА
Ко мога и твог брата, ако нећеш ти,
јер издајница, богме нећу бити ја.
ИСМЕНА
О јаднице! Зар и кад Креонт забрани?
АНТИГОНА
Он нема права од мог да ме одбија.
ИСМЕНА
Вај мени! Оца, селе, опомени се
у какву јаду престави се омражен
кад грехе своје откри сам, па због њих он
сам руком себи оба ока искооа!
Па мајка му и жена, двострука је реч,
плетеним ужем срамно сконча живот свој!
А треће, обадва нам брата несрећна
у једном дану једном смрћу падоше
кад један другог братском руком убише!
Нас две смо саме сада остале, па чуј:
најгора смрт нам ако мимо закон сад
не послушамо царску одлуку и власт.
Ал' на памети имај ово: жене смо,
па нећемо с мушкарцима се борити;
па онда нама јачи заповедају,
те и то и још горе ваља слушати.
Ја, дакле, молићу се покојницима
кек опросте, јер ово јачи намећу,
и послушаћу власт. Та упињати се
над снагу своју ‐ није памет никаква.
АНТИГОНА
Не зовем те, а кад би ти и пристала,
та помоћ твоја не би текла од срца.
Но мисли како хоћеш, ја ћу онога
сахранити. За такво дело радо мрем.
I мила с њиме, с милим, у гроб лећи ћу,
са светим грехом. Морам дуже времена
да доњем свету угађам на овоме.
Јер онде вечно бићу. Ти, пак, воља л' те,
погрди оно што је часно самим бозима.
ИСМЕНА
Не чиним ништа непоштено. Тек сам ја
неспособна да грађанима пркосим.
АНТИГОНА
Овако ти изговарај се ту, а ја
сад идем гроб да наспем брату предрагом.
ИСМЕНА
Вај мени, невољнице! Страх ме, страдаћеш!
АНТИГОНА
Не страхуј за ме! Свој ти удес поправљај!
ИСМЕНА
Бар ником своје дело не поверавај,
но тајом таји, а и ја тако ћу!
АНТИГОНА
Вај мени, казуј! Много мржа бићеш ми
ко ћуталица, ако свима не кажеш.
ИСМЕНА
За делом крв што леди срце гори ти!
АНТИГОНА
Ја знадем коме треба годит највише.
ИСМЕНА
Да, можеш; али тражиш што. се не може.
АНТИГОНА
Па добро, кад ме снага изда, престаћу.
ИСМЕНА
Ни почет не треба што бити не може.
АНТИГОНА
Кад тако збориш, ја ћу на те мрзити,
крај покојника с правом мрска лежаћеш.
Ал' пусти мене, и мој пусти неразум
да муку мучим ту! Та нећу страдати,
а племенита да не задеси ме смрт.
ИСМЕНА
Кад тако мислиш, а ти иди! Само знај
да лудо греш, ал' с правом драга драгима.
(Оде. Долази хор стараца тебанских.)
ДРУГА ПОЈАВА[уреди]
УЛАЗНА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
Зрако сунчева, прекрасни
сјају, какав никада још
Теби седморих врата пре
засјао није! Грану, гле,
дана златнога зенице,
преко Диркиних вира стиже!
Са штитом белим душмана,
што из Арга оружан сав
дође нам, њега у бежање ти
уздом потера бржом.
У земљу га нашу Полиник довео
због противуречних спорова љут;
ко орао гласно кликчући,
од Арга до Тебе прелети пут,
а крила ко бели сјала му снег,
сав оружан би
и коњогривком заштићен кацигом.
Прва антистрофа
Изнад кровова стаде већ
па на седмора врата свуд
зину копљима убојним,
али оде пре него крв
наша жвало му напуни,
још пре него нам венац кула
жар запали омориков.
Такав бојни Арејев звек
с леђа заори, и жестоки змај
тешку битку је био.
Величање охола језика Див
не трпи никако; спазивши њих
где снажном бујицом наваљују сви
по звекетом злата се поносе још,
он муњом завитла па обори тог
што срташе већ
на зиду да запева победу.
Друга строфа
На тле се одбојно отровали који тада
с огњем у руци у махниту нападању
јурну помаме пун
као ветра прељутог мах.
Ту њега таква стиже смрт.
Другима, гле, друкчију коб
досуди тај велики бог
Ареј, пресрећан борац.
На седморим вратима седам се свих
поређало вођа, сви јуначки сој,
и силноме Диву приказују плен
ко свечану жртву до јадника два;
по оцу и мајци рођена браћа,
а један на другог удари 'копљем
и обадва једнаку нађоше смрт.
Друга антистрофа
Али је преславна Победа дошла нама,
колима богатој Теби се порадова;
зато ратове све
заборав'те потпуно сад!
У божје хајд'мо храмове,
играјмо сви васцелу ноћ,
Бакхија бог биће нам вођ,
Теба сва да се тресе!
Ал' ево нам Креонт, Манекејев син,
баш иде; у земљи нам владар је он,
по скорашњем божјем удесу дан,
а јамачно мисб премишља неку,
јер свима је нама послао позив
и све старешине овога града
на ванредни овде сазвао збор.
(Долазе Креонт и два гласника.)
ПРВА ЕПИСОДИЈА (ДРУГИ ЧИН)[уреди]
ПРВА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Креонт.
КРЕОНТ
О људи, град нам силном трешњом богови
узљуљаше, па опет стојна дигоше.
По глаеницима са свих страна позвах вас
да амо дођете, јер знам да Лају власт
и престо свагда поштоваше одано,
па потом ‐ док је Едип градом управљ'о,
а кад он паде, синовима његовим
једнако верно покоравасте се још.
Ал' откад они двојом смрћу падоше
у једном дану кад се сами скобише
и својом руком крвцу грешно пролише,
сву, дакле, власт и престо имам сада ја,
по роду јер сам покојнима најближи. ‐
Ал' не може се знати срце, мишљење и суд
ма кога човека, док прво не видиш
да вешто влада и да закон познаје.
Ко целим градом управља, а не мари
за прави савет, већ од страха некога
свој језик веже, за тог и сад мислим Ја
и одавно већ да је рђа најгора.
Ни онога што више воли сродника
но отаџбину, не ценим ја нимало.
Та ја ‐ нек знаде Див што свагда види све ‐
заћуто не бих никад кад бих видео
да беда иде земљи место спасења,
а нит бих душманина града узео
за пријатеља, јер знам: град је нама спас;
и докле срећно једримо под његовим
под једрима, ми пријатеље течемо.
Тим законима овај град ћу дизати.
I с тим се слаже што сам грађанима сад
за Едипове синове наредио.
Етеокла, што за наш град се бораше
и погибе, а копљем први јунак би,
нек сахране и сваку нек му даду част
најбољим мртвима што доле пристаје;
а брата му ‐ о Полинику зборим сад ‐
што хтеде завичај и боштва родбинска
на повратку из бекства огњем спалити
и братове се крви хтеде напити,
а грађане одвести као робове,
да нико га ‐ наредих граду овоме ‐
ни гробом ни нарицањем не иочасти,
већ да без гроба ‐ сваком оку наказан
од птица и од ласа буде раздеран!
То суд је мој, и нигда рђе код мене
пред поштенима неће част уживати.
Ал' ко је одан овом граду, мртва га
и жива ја ћу поштовати једнако.
ХОРОВОЂА
Ти смеш то чинити, Менекејевићу,
са душманом и с пријатељем државе,
ал' можеш сваким служити се законом
за мртве ко и за нас који живимо.
КРЕОНТ
Чувари мојих заповести бићете!
ХОРОВОЂА
Нареди неко млађи нека буде то!
КРЕОНТ
Ал' код мртваца стража већ се постави.
ХОРОВОЂА
Па шта нам, дакле, друго још наређујеш?
КРЕОНТ
Да пазиш на ред, ако не верује ко.
ХОРОВОЂА
Лудака нема таква да је смрти рад.
КРЕОНТ
I плата таква биће. Али надање у
добит људе често у јад стровали.
(Долази стражар.)
ДРУГА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Креонт, Стражар,
СТРАЖАР
О царе, нећу рећи како хитећи
долетех ти од лака скока задуван!
Та многе мисли путем устављаху ме,
и често окретах се да се повратим,
јер слушах срце где ми много збораше:
„Шта идеш, јадан, тамо где те чека суд?
Зар, болан, опет стојиш? Ако Креонту
ко други каже то, зар нећеш страдати?"
Размишљајући тако мучно одмицах,
и тако мени кратак одуљи се пут.
Одлучих најзад амо да се запутим,
саопштићу ти, мада немам рећи шта.
Ја стигох ти, јер тврдо имам надање:
претрпећу тек оно што је суђено.
КРЕОНТ
А зашто ли си дахом тако клонуо?
СТРАЖАР
Пре свега хоћу да ти кажем о себи:
јер дела нит починих нити кривца знам,
а нит је право зло да какво препатим.
КРЕОНТ
Баш смераш против дела да се оградиш.
Но очито је, нешто ново јавићеш.
СТРАЖАР
Због страшна гласа морам баш да одлажем.
КРЕОНТ
Изреци већ, па иди онда слободно!
СТРАЖАР
Па казаћу. Баш сада неко погребе
мртваца; сувим прахом посу тело му
и, како треба, свети обред изврши.
КРЕОНТ
Шта говориш? Та ко се, ипак, усуди?
СТРАЖАР
Ја не знам. Нити секира ту удари
нит кука паде, земља тврда, суха сва,
неиспуцана, неутрта колима,
извршиоцу трага нема никаква.
А први кад нас дневни стражар извести
о томе, свима беше чудо језиво.
Он ишчезну, додуше ‐ гроб га не покри,
ал' озго танак беше. прах, да мине грех.
Ту нит се каквој звери налазио траг,
ни псету какву што би дошло глодати.
Међу нама се грдне псовке ориле,
све стражар пањко стражара, и готов бој
на крају ‐ никог не би да нас растави.
Јер сваки од нас беше за то дело крив,
ал' нико јасно, не знам беше изговор.
А хтели смо и мазију извлачити,
кроз огањ пролазити, богом клети се
да дело није наше, и да не знамо
ко смисли или учини га. Напокон,
кад ништа више тражењем не открисмо,
реч једног чу се, а ми главом к земљи сви
од страха: не знасмо ни шта да рекнемо
ни шта да радимо да добро испадне.
То беше реч: о делу тебе морамо
известити, а не треба га тајити.
То победи, па мене злосрећника жреб
избере да се тога ерећног посла прихватим.
Ја стигох нерад, а знам: ни ти ниси рад,
јер гласник злих гласова ником није драг.
ХОРОВОЂА
Одавно, господару, домишљам се ја:
од божје можда руке то се догоди.
КРЕОНТ
Умукни, док ме говор твој не расрди!
У један мах да луд и стар не осванеш!
Јер твоја реч је несносна кад говориш
за мрца оног да се брину богови.
Ко добротвора зар га ценише па сад
закопаше, а дође да им храмове
са ступовима спали, даре заветне,
и завичај, и законе, да уништи?
Ил' видиш да бог чини пошту злотвору?
То не! Но неки грађани већ одавно
не подносе ме, против мене гунђају,
и тајно главом тресу, врат не савише
под јарам послушан, да мени угоде.
I добро знам да ови баш чуваре те
потплатише, злочинство то да почине.
За људе још не наста таква уредба
да носи зло к'о новац. Тај и градове
разорава, он људе тони из кућа,
он племенита људска срца заводи,
и учи да на ружна дела пристају,
он показа им начин сваког варања
и сваког делања обесвећивање.
А оне што за новац то урадише
њих кадатада казна за то стићи ће.
(Стражару.)
Но ако Диву ја још част исказујем,
то добро знај ми, ево ти се.заклињем:
не увребате л' кривца за ту сахрану
и на очи га мени не дозедете,
е неће достати ми ваша гола смрт,
но висићете живи док злочинство то
не одате, да знате где се бере ћар,
па после да га грабите и схватите
да не треба добитак свугде желети.
Та видећеш: због срамна ћара многи већ
пострадаше, а срећи се не довише.
СТРАЖАР
Говорит смем ли? Ил' да окренем па грем?
КРЕОНТ
Зар не знаш да ми и сад мрско говориш?
СТРАЖАР
Је л' ухо или душу реч увредила?
КРЕОНТ
Шта китиш ту? Шта тражиш место бола мог?
СТРАЖАР
Злочинац душу, а ја ухо вређам ти.
КРЕОНТ
О, гле ти тога! Баш си право ћаскало!
СТРАЖАР
Ал' дела оног нигде не изврших ја!
КРЕОНТ
I то, и још за новац душу продаде!
СТРАЖАР
Куку! Леле!
Ао јада, кад ко суди право не суди!
КРЕОНТ
Сад судом шали се, но ако кривце ми
не прокажете, онда ћете признати да
само беду ствара добит рђава! (Одлази.)
СТРАЖАР
Да могу само наћи та! Но нашли га ил'
не нашли, јер срећа суди код тога,
тек мене овде нећеш више видети!
сада, кад се спасох мимо сваки над суд,
ја многу хвалу богу дугујем. (Оде.)
ТРЕЋА ПОЈАВА[уреди]
ПРВА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
Многе силе постоје на земљи,
ал' ниједна као човек силна:
човек плови и по сињем мору,
а прати га јужњак непогодан
и валови запљускују бурни.
Он и Земљу, највишу богању,
мед бозима вечну неуморну,
непрестано у дубоко оре,
рало му се веруга по бразди
а коњи га сваког лета вуку.
Прва антистрофа
I племену лакокрилих птица
меће замке те га вешто лови,
и буљуку дивљих животиња
и гомили риба под пучином
разапиње и намешта мрежу
умник човек и вештином својом
дивљу кроти гороходну зверку,
вратогрива зауздо је коња,
горском бику још неукроћену
у јарам је ухватио шију.
Друга строфа
I говору и ветрној мисли
довио се и државном реду
и одбрани од мраза немила
и стрелица дажда плаховита
проналазач свих путова ‐ човек.
Без помоћи не гре у будућност.
Од смрти само не избаја лека,
а пронађе устук тешкој бољи.
Друга антистрофа
Над пожудом као мудрост неку
има своју стваралачку снагу,
сад злу ходи, а сад ходи добру.
Божју правду држи л'ко и закон,
биће дика својој отаџбини,
а срамота кад злу дрско крене.
Не пришао мом огњишту такав
и не био никад с моје стране!
ДРУГА ЕПИСОДИЈА (ТРЕЋИ ЧИН)[уреди]
ПРВА ПОЈАВА[уреди]
Хор, стражар, Креонт, Антигона.
ХОР
Колебам се! Није л' то божански лик?
Кад знадем, не могу да изјавим ја
да није Антигона девојка та.
О јаднице ти
од јаднога оца ‐ Едипа, ах!
Шта слутим? Ваљдате не води тај
што цареву заповест прекрши ти,
затечену где безумно скриви?
СТРАЖАР
Гле, то је она која преступ изврши.
Код мрца ухватисмо је. Но где је цар?
ХОР
Из двора, ево, баш по жељи долази.
КРЕОНТ
А шта је? Зашто баш у згодан стигох час?
СТРАЖАР
О царе, никада се клети не треба,
јер нова мис'о стару мисо пориче:
похвалих се да нећу амо долазит
кад оних претња твојих одагна ме хук.
Ал' опет, у радости брзој, ненадној,
што свако друго задовољвство премаша,
ја стигох, мада заклетвом порекох то,
а водим ову девојку: затекох је где
кити гроб. Ту није коцка вађена,
откриће то је моје, никог другога.
Сад сам је, царе, узми, како драго ти,
распитуј и осуђуј! А ја, право је,
од ових беда одлазим ослобођен.
КРЕОНТ
Ти ову водиш? Како? Где је ухвати?
СТРАЖАР
Мртваца она закопа. Сад знадеш све.
КРЕОНТ
Да л' знадеш право? Говориш ли истину?
СТРАЖАР
Њу видех ‐ мртвом спрема забрањени гроб.
Да л' јасно сад и разговетно говорим?
КРЕОНТ
Па како виде је и како ухвати?
СТРАЖАР
Овако беше. Кад од тебе дођосмо,
а пошто чусмо твоје претње страхотне,
ми одмах сав с мртваца прах ометосмо,
и добро откријемо тело натруло,
у заветрину на крај хриди седнемо,
да од њега се к нама смрад не рашири.
Ту један другог речма грдним псоваемо,
у служби својој кад ко тром се покаже.
То дуго трајаше, док у свом сјају круг
сунчани насред неба није узишао,
и припека припекла. Тада ненадно
са земље ветар диже прах, јад небески,
па закри поље, цело лишће кидајућ
у шуми; силни ваздух напуни се њим.
Ми жмирећ трпљасмо тај богодани бич.
Тек вихор мину после дуга времена,
кад ето девојке где горко закука
ко птица гласом тананим, кад угледа
гнездашце пусто, празан лежај без млади.
I она, кад мртваца гола примети,
зајауче, а оне страшним клетвама
све проклињаше који то учинише.
Донесе одмах сухог праха рукама,
лепоков дигне тучан суд и троструку
на мрца изли жртву, па га посвети.
А ми кад све то видесмо, потрчимо
и 'склептамо је, ал' је ништа не би страх.
За први и за други псовасмо је чин,
а она стајаше баш ништа не кријућ.
А мени мило, ал' и жао беше то.
Јер кад се од зла спасеш сам, најслађе ти,
ал' у зло вући пријатеља својега ‐
то боли. Ал' је моја таква природа,
да за све мање марим но за живот свој.
КРЕОНТ (Антигони)
А ти, да, ти, што главу земљи обори,
да л' признајеш да сврши то, ил' поричеш?
АНТИГОНА
Да, признајем, тај чин је мој, не поричем.
КРЕОНТ (Стражару)
Ти можеш на пут поћи куда год си рад,
од тешке кривиие ослобођен си сад.
(Стражар оде.)
ДРУГА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Креонт, Антигона.
КРЕОНТ (Антигони.)
А ти не надуго већ кратко реци ми.
да л' знаде да ја то забраних наредбом?
АНТИГОНА
Да, знадох. Како не бих? Сваком јасно би.
КРЕОНТ
I ти се дрзну закон. тај да погазиш?
АНТИГОНА
Та. ваљда не даде ми Див ту наредбу,
ни Правда, сустанарка доњих богова,
што људма ове поставише законе.
Не сматрах тако јаком твоју наредбу
да божје, неписане, сталне законе
претећи може; ти си ипак смртан створ.
Од данас нису они, ни од јуче ‐ не,
но вечно важе, нико не зна откад су.
Тек страхујући ма од чије обести,
ја не хтех за њих трпет казну од бога.
Та знала сам да мрети морам, како не?
Па да и не нареди ти. Но умрем ли
пре времена, то ко добит само узимам.
Ко живи, као ја, у многим јадима,
зар не би њему смрт спасење донела?
Па и ја нећу жалит ако дочекам
овакав удес. Али да сам поднела
да моје мајке син без гроба пструне,
е, то бих жалила; ал' за смрт не марим.
Па чини л' ти се да сам лудо радила,
пред лудим канда трпим преког лудости.
ХОРОВОЂА
Од страсног оца страсна одаје се ћуд
у ћерке; не зна од зла да се уклања.
КРЕОНТ
Но знај ми, таква пркосна и тврда ћуд
да најпре клоне; и најчвршће железо
што претврдим га жарки огањ учини,
најчешће сломи се па ситни, видећеш.
I знадем да се бесни коњи укроте
маленим уздама. Јер обест ономе
не доликује ко је слуга ближњем свом
Већ та је онда знала да ми пркоси
кад оглашену преступи ми заповест;
сад опет пркоси ми што се размеће
тим делом, па се после њега подсмева.
Ја, збиља, не бих био муж, већ она би,
та дрскост кад 'би некажњена остала!
Па била ми од сестре кћи, и ближа још
од свију што их породични чува Див;
ни она а ни сестра неће најгорој
умаћи судби! Јер и ону једнако
окривљујем да с овом смисли сахрану
I њу ми зовите! Та овчас видех је
где бесни по кући; полудела је већ
(Стража гсз пратње Креонтове оде по Исмену.)
А душа зна се радо напред одати
кад когод грешно дело тајно заснује
Дубоко мрзим кад се неко затекне
у чину злу, а хоће да га искити.
АНТИГОНА
Зар желиш више него да ме убијеш?
КРЕОНТ
Ја ништа. Кад то имам, све сам лостиго.
АНТИГОНА
Шта чекаш, дакле? Ништа ми се не свиђа
од речи твојих, нит се свиде икада;
а тако ни теби не годи моја реч.
Ал' откуда бих лепшу славу постигла
но отуд што сахраних брата рођеног?
Та сви би рекли да се њима мили то
кад језика им не би затварао страх.
Ал' с влашћу друга срећа иде под руку,
па сме да дела и да збори по вољи.
КРЕОНТ
Ти једина од Кадмовића видиш то!
АНТИГОНА
I ови виде, али ћуте пред тобом.
КРЕОНТ
Не стидиш се кад мислиш од њих друкчије?
АНТИГОНА
Срамота није чинит пошту брату свом.
КРЕОНТ
А није л' брат и онај с њим што погибе?
АНТИГОНА
По оцу и по мајци брат је рођени.
КРЕОНТ
Па што му онда милост чивиш безбожну?
АНТИГОНА
То неће пали покојник потврдити.
КРЕОНТ
Кад њега ко и грешног оног поштујеш?
АНТИГОНА
Брат брата уби, не роб господара свог!
КРЕОНТ
А земљу харо нам, а онај бранио.
АНТИГОНА
Хад, ипак, за све такве тражи законе.
КРЕОНТ
Ал' не да честит једнак буде рђаву.
АНТИГОНА
Ко зна да л' доле то за свето сматрају?
КРЕОНТ
Ал', душман никад, ни кад умре, није драг.
АНТИГОНА
За љубав, не за мржњу, ја сам рођена!
КРЕОНТ
Кад мораш љубит, љуби доле обадва,
а ја док живим, неће жена владати!
(Доводе Исмену.)
ХОР
Ал' ено Исмене пред вратима онде
за сестрицом сузе где пролива, гле,
а облак на обрви лице јој красно
нагрђује и леповидне образе кваси.
ТРЕЋА ПОЈАВА[уреди]
Хор. Креонт, Антигона, Исмена.
КРЕОНТ
Ти што се по кући ко гуја шуњала
и мени тајом пила крв, а нисам знао
две побуне да храним против престола,
де, реци: да ли признајеш да и ти би
код гроба, ил' се заклињеш да не знаш за њ?
ИСМЕНА
Учиних дело, ако она признаје;
и ја сам учесник, и носим кривицу.
АНТИГОНА
Ал' правда тај не допушта ти споразум,
нит хтеде ти, нит с тобом ја учиних то.
ИСМЕНА
Не устежем се да у твојој несрећи
по бурном мору једрим с тобом заједно.
АНТИГОНА
Зна Хад и они доле чији чин је гроб;
ја друге не волим што љуби речима.
ИСМЕНА
Не, немој, сејо, да ми сад забрањујеш
да с тобом умрем и да мртвог посветим!
АНТИГОНА
Ти не смеш са мном умрети; не присвајај
што ниси такла! Довољна је моја смрт.
ИСМЕНА
А што да живим без тебе кад останем?
АНТИГОНА
Креонта питај! Ти се стараш за њега.
ИСМЕНА
А што ме вређаш? Ништа ти не користи.
АНТИГОНА
Да, смејем ти се; ал' и патим за то ја.
ИСМЕНА
Па има 'л' начина да ломогнем ти још?
АНТИГОНА
Ти себе спаси! Бекству твом не завидим!
ИСМЕНА
О јадне мене! Удес твој да изгубим?
АНТИГОНА
Ти живот себи хтеде, а ја себи смрт!
ИСМЕНА
Ал', своје нисам разлоге прећутала.
АНТИГОНА
Ти једнима, а ја угодих другима.
ИСМЕНА Па једнака је' сада наша кривица.
АНТИГОНА
Не бој се! Ти си жива! Моја душа већ
преселила се давно, служи мртвима.
КРЕОНТ
Те девојке су, мислим, баш полуделе:
сад ова, она откако се родила.
ИСМЕНА
У таквим несрећама, царе, никада
ни жилав дух не остаје, но нестаје.
КРЕОНТ
У тебе, да, са злима зло кад одабра.
ИСМЕНА
Зар без ње ја да сама зкивот проводим?
КРЕОНТ
Не спомињи ми ове! Више немање!
МСМЕНА
Свом сину зар ћеш вереницу смакнути?
КРЕОНТ
За орање и других њива наћи ће.
ИСМЕНА
Ал' нема љубави ко њихова што би!
КРЕОНТ
Ја не волим да син. ми жену има злу.
ИСМЕНА
Што отац тебе ружи, драги Хемоне!
КРБОНТ
Баш сувише ме љутиш и ти и твој брак!
ИСМЕНА
Раздвојићеш је зар од сина својега?
КРЕОНТ
Та Хад ће спречит брачну везу њихову.
ИСМЕНА
Па њој је, како видим, одређена смрт!
КРЕОНТ
То и ја видим. (Слугама) Не часите, слуге, сад,
већ у кућу их водите! Затворите
то женскиње, а не да шеће слободно!
I налетице беже кад већ увиде
животу њихову да смрт се примиче.
(Антигону и Исмену одведу.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА[уреди]
ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА
Креонт, Хор.
Прва строфа
О срећника којима живот не окуси зла!
Коме богови кућом потресу, тог јади
не мину, већ сваки му нараштај вазда прате,
баш као кад непогодни
трачки дуну ветрови,
под море у мрак срне узбуркани вал,
па из дубине тамне песак ваља црн
што силни ветар уздигне.
а јеком јечи валом ударани жал.
Прва антистрофа
Гле, прастаре трпије Лабдакида покојних
где још нову трпију живима рађа:
нараштају рађа је нараштај. Ево их неки
бог руши, спаса немају.
Та и грану последњу,
што Едиповој лози сјајем заблиста,
сад опет доњи узимају богови,
њин крвав застире је прах,
и речи безумље, и гневна срца страст.
Друга строфа
Диве, који би преступак
људски скршио твоју власт?
Њу никада сан не свлада све што свлада
ни неуморни месеци;
ко владалац у векотрајној младости
олимпским ти управљаш сјајем блиставим.
Па одсад унапред, ко пре,
тај закон увек важиће:
за свег живота смртнику
ниједноме час не прође изван јада.
Друга антистрофа
Нада, блудница велика,
многим људима помаже,
а многим је дим нестални, празних жеља;
не знаду што им гамиже,
док жарки огањ ноге им не опржи.
Слављену реч паметно неко изусти:
кад у јад кога баци бог,
он за зло то. не узима,
но добра тражи у томе;
а кратак тренутак борави изван јада.
(Долази Хемон.)
ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА (ЧЕТВРТИ ЧИН)[уреди]
ПРВА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Креонт, Хемон.
ХОР
Гле Хемона, најмлађег детета, гле,
од порода твојега; долази л' он
због Антигоне у срцу носећи бол,
да л' жалости га њихов несуђен брак?
КРЕОНТ
То зачас боље знаћемо но врачеви.
(Сину) О сине, ваљда не стиже на оца љут
што заручници својој чу за пресуду?
Ил' теби драг сам како год поступио?
ХЕМОН
Ја твој сам, оче! Добре мисли негујућ
и моје добру путиш; слушаћу те ја.
Та пикакав ми неће пречи бити брак
но ти док путем добра водиш сина свог.
КРЕОНТ
Да, синко, да, то треба имат у срцу:
У свему најпре очев савет саслушај.
Та зато људи баш и моле богове
да послушна им деца диче домове,
да зло од душманина злом одбијају,
а пријатеље као отац поштују.
Ал' коме деца рађају се рђава,
што друго ‐ рећи ћеш ‐ тај себи изроди
но невољу и силан душманима руг?
Па зато, синко, немој да рад насладе
са женом памет своју изгубиш, јер знај
да студен онда чека тебе загрљај
кад у твом дому живи жена рђава ‐
та има л' веће ране него рђав друг?
Одбаци, пусти мому ту ко дошманку,
да некоме у Хаду буде невеста!
Та њу ја ухватих где од свих грађана
пред целим еветом она једна пркоси;
па нећу граду да се лажа покажем,
већ убићу је. Нека Дива призива,
чувара крви! Негујем ли непослух
у роду, рашће јачи изван рода ми.
Јер' ко у својој кући строго поступа,
и народу ће важити ко правичан.
Ко закон гази, или силом обара,
ил' мисли да владарима господари,
од мене такав неће стећи похвалу.
Но кога град избере, тога послушај
и у малом и правичном и супротном!
I такав човек знаће ‐ смем се надати ‐
да лепо влада и да слуша сам;
у колљаној олуји свој ће положај
очувати ко врли, прави ратни друг.
Од непослуха нема већега ти зла.
Он градове разваљује и домове
раскопава; он кида Копљанички ред
и гони га у бежање. А где је ред,
послушност само главу многу спасава.
Па стога треба да се бране наредбе,
а жени никако подлећи не треба!
Јер, ако треба, нек нас мушко протера,
а не да кажу да смо жена слабији.
ХОРОВОЂА
То све што рече чини нам се пометно
да рече, ако старост дух нам не вара.
ХЕМОН
Богови, оче, дају разум људима,
од свега блага што је благо највеће.
Ја не бих могао ни знао тврдити
да није истина то све што каза ти.
Ал' истину ти каткад виде и други.
Од тебе могу боље ја да видим све
што неко збори, твори ил' осуђује.
Јер пред тобом се боји човек пучанин
да збори оно што ти чути не волиш.
А ја са стране добро могу слушати
ту мому како цео град оплакује
што она, од свих жена најнедужнија,
најсрамније за дично дело умире.
Свог брата, што у сечи паде крвавој,
без гроба псима не даде прождрљивим,
нит птици каквој, да га они растржу.
Зар златне поште није она достојна?
Овако тихано се тајни шири глас.
А за ме, бабо, блага нема скупљега
но то кад видим да те срећа прати свуд.
Шта деци лепше сја но слава очева
ил' оцу добар глас о деци његовој?
Па зато немој само на то мислити
да ваља твоја реч а друга ничија.
Јер ко год мисли да је трезвен само он,
да језиком ил' умом друге надмаша,
тај, открије ли душу, празан зјапиће.
Ал' и мудрацу приличи да учи још
а при том лук да сувише не затеже.
Па видиш: кад бујице зими ударе,
дрвеће што се свија гране очува,
а што се опре, с кореном се извали.
I бродар кад на једру чврсто затегне
ужета, неће вихору да попусти,
он броди даље с изврнутом палубом.
Попусти зато и промени наредбу.
Ко млађи могу л' и ја световати што,
за човека је, велим, понајвиша част
кад свако знање памет кити његову.
А није л' тако, ‐ то се ретко дешава ‐
лепота је и другу мудру чути реч.
ХОРОВОЂА
Чуј, господару, ако згодно говори!
(Хемону) Ти оца чуј! То оба мудро збористе.
КРЕОНТ
Та ми, зар ми с оваквом косом сребрном
од младог момка ту да памет учимо?
ХЕМОН
Што није право, ништа. Ако сам ти млад,
ти више гледај саму ствар но године.
КРЕОНТ
Зар права ствар кад непослушне поштујем?
ХЕМОН
Не желим да се пошта чини рђама.
КРЕОНТ
Зар таква болест није њу заразила?
ХЕМОН
Ал' народ сав у Теби тако не мисли.
КРЕОНТ
Зар народ да ми каже шта да одредим?
ХЕМОН
Зар не видиш да баш ко дете рече то?
КРЕОНТ
Да за другог, не за се земљом управљам?
ХЕМОН
То није држава што једном припада.
КРЕОНТ
А није л' оног држава ко влада њом?
ХЕМОН
Е, лепо би ти пустом земљом владо сам!
КРЕОНТ Тај, чини ми се, оној жени помаже.
ХЕМОН
Да, ако ти си жена. За те старам се.
КРЕОНТ
О хуљо, с оцем својим зар со препиреш?
ХЕМОН
Јер видим: ти о правду сад се огреши.
КРЕОНТ
Па грешим ли што своје право поштујем?
ХЕМОН
Не поштујеш кад газиш право божије.
КРЕОНТ
Еј ћути погане што жени поста роб!
ХЕМОН
Ал', ниси нашо да срамоти робујем!
КРЕОНТ
Бар говор твој у корист оне иде сав.
ХЕМОН
У твоју, њену и у доњих богова!
КРЕОНТ
Ал' знај: док живи, неће бити жена ти.
ХЕМОН
Но умре ли, њен гроб још неког примиће!
КРЕОНТ
Још претњама зар тако дрско пркосиш?
ХЕМОН
Да л' претим када корим празну мисао?
КРЕОНТ
Сам луд, зар плачем друге да опаметиш!
ХЕМОН
Да ниси отац, рекао бих да си луд.
КРЕОНТ
Ти робе женин, не улагуј ми се ту!
ХЕМОН
Сам зборит хоћеш, али другог не слушаш?
КРЕОНТ
Ти мени то? Ал' Олимпа ми самог, знај:
на своју радост нећеш мене грдити!
(Пратњи) Доведите то грдило, да овај трен
ту издахне пред вереничким очима!
ХЕМОН
Зар преда мном? Одбаци сваки помишљај!
Ту неће пасти она, нит ћеш игда ти
мог лица угледати очима;
већ бесни ту пред покорним другарима! (Оде)
ДРУГА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Креонт
ХОРОВОЂА
Тај младић, господару, нагло оде љут,
а опасан је тако младе душе бол.
КРЕОНТ
Нек ради, мисли више изнад сила свих,
од судбе неће спасти девојака тих!
ХОРОВОЂА
Намераваш зар обе да их погубиш?
КРЕОНТ
Не ону што не дирну. Добро говориш.
ХОРОВОЂА
А каквом смрћу другу мислиш убити?
КРЕОНТ
Одвешћу је куд људска нога не гази
и живу сакрити у јаму камену;
а хране даћу тек да греха не буде,
да не би љагацео град укаљала.
I онде Хада ‐ само њега поштује
од богова ‐ нек моли да јој мине смрт.
Ил' бар ће знати да је узалудан рад
кад човек оно поштује што крије Хад.
(Креонт оде.)
ТРЕЋА ПОЈАВА[уреди]
ТРЕЋА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Строфа
Еро, боже непобедни,
Еро, ти што на плен падаш
и девојци у потаји
на образу лежиш нежном
и прелазиш преко мора
и сељаку у стан сврћеш,
ни бесмртник дош ниједан
а ни чрвек маловечан
твојој моћи не утече.
Кога раниш помахнита
Антистрофа
Ти и срце праведничко
на зло вучеш за погрду;
ти и овај метну раздор
међу људе једне крви.
Јасни чари трепавица
у невесте милобрачне
побеђују, и пред влашћу
заштићују закон силни.
Јер богиња неодолна
њим се игра, Афродита.
(Воде Антигону.)
ЧЕТВРТА ЕПИСОДИЈА (ПЕТИ ЧИН)[уреди]
ПРВА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Антигона
ХОРОВОЂА
Сад и ја ван границе закона сам
занесох се овде гледајућ ово.
I суза не могу уставит вир:
Антигону видим, ево је иде
у ложницу свима што доноси мир.
ЈАДИКОВКА
Прва строфа
АНТИГОНА
Ох, гледајте ме, људи завичаја мог,
последњим путем сад
ходим болна и сунчев сјај
гледам, ево, последњи пут,
никад више! Живу ме Хад
води, куд ће отићи сви,
на обале Ахеронта;
сватовац не певаше ми,
нити ми когод још,
ко младој песму запева,
већ Ахеронт ми ложница!
ХОР
Па славна и похвале достојна
у мртвачко скровиште полазиш сад,
нит погубна сушица сатр' ти век,
нит награду етече што дели је мач,
већ својом ћеш вољом једина ти
од самртних жива силазит у Хад.
Прва антистрофа
АНТИГОНА
Чух како тужно згину Танталова кћи,
туђинка Фрижанка,
уза Сипилску Главицу;
као бршљан обузе њу
обавита поникла хрид.
Још је и сад растаче дажд,
казивају, а нигда снег
не оставља; под плачевном
обрвом кваси јој врат.
I мене сасвим.као њу
на вечни покој спрема бог.
ХОРОВОЂА
Ал' она је богиња, божански сој,
а ми смо смртници, смртничка крв.
Ал' велику славу си постигла ти
што страдаш и с бозима једнаку коб
и жива и покојна делиш.
Друга строфа
АНТИГОНА
Јао, смеју ми се! Очинских ти богова,
што ми се ругаш? Нисам мртва, но живим.
Граде, о града мог
најбогатији роде,
Диркино врело ти,
Тебе лепоколне
дубраво! Ево, све вас ја
као сведоке зазивам
да недужна и нежаљена ни од ког
у гробни затвор полазим
у невиђене раке мрак!
О јао мени, јао,
ни сљудима ни с покојницима,
ни са живим ни са мртвим нећу боравити!
ХОРОВОЂА
До крајње ти се смелости попну,
до Правдина високог стигла си прага,
ал' ту ми се, дете, у пропаст сруши.
А ко отац ти ми мучиш некакву муку.
Друга антистрофа
АНТИГОНА
Ти таче у најљућу рану срца мог,
претешку жалост оца мога и удес
нашега родасвег ‐
славвијех Лабдакида.
Материн одре клет
на ком је мајка ми
рођено чедо грлила,
несрећног мога бабајка,
те несрећницу мене родила!
Ја њима сада проклета
и неудата полазим!
О јао, брате мој,
ти злосрећну си љубу нашао,
па си мртав живу мене у смрт повукао!
ХОРОВОЂА
Богодушан бити света је дужност,
ал' онога власт ко стара се за власт
преступити ‐ то се никако не сме.
А тебе је твоја погубила воља.
Епода
АНТИГОНА
Без суза и без сродника
и без сватовца јадну ме
већ воде путем спремљеним!
Више не могу јадница гледати
ово свето око: светлости.
Удес мој неожаљен
од драгих нико не жали. (Долази Креонт)
ДРУГА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Антигона, Креонт.
КРЕОНТ
Од Тужења и плача ко би престао
да може таквим плачем смрти побећи?
(Слугама)
Што брже је одведите! Под гробни свод
затворите, како вам заповедих,
и саму оставите, нека или мре
ил' жива под онаквим кровом гробује!
Што до те моме стоји, ми смо недужни,
а станка с нама ту на свету нема њој.
АНТИГОНА
О гробе, ложнице, о кућо подземна,
мој вечни чувару! Сад теби полазим
ка својима, што највише их погибе,
а све их веће дочека Ферсефаса.
Ја мрем сад последња, највећа бедница,
а мом животу суђен не истече век.
Ал' тврду гајим наду да ћу оцу свом
ја мила стићи, мила стићи и теби,
о мајко ‐ мила теби, мили брате мој!
Та ја вас мртве својим опрах рукама,
и окитих, па жртву излих надгробну.
А сада. Полиниче, пошто телу твом
учиних пошту, јад овакав жањем сад!
Пред паметнима с правом одах теби част.
Та никада, ни кад бих децу имала,
ни кад би ми се мртав распадао муж,
то не бих прегла преко воље грађана.
На коме закону то зборим за вољу?
Да муж ми умре, добила бих другога;
да дете изгубим, и дете од другог.
Ал' кад ми мајку и још оца крије Хад,
брат никакав се неће мени родити.
По такву ја те више цених закону
ио иког другога: то Креонту је грех
и страшна дрскост, мила главо братова!
Овако руком он ме зграби, одвлачи
без венчања и без сватовских песама,
не удадох се, нити децу неговах,
но усамљена, ево, без родбине ја
међ мртве јадна у гроб жива одлазим!
А какву заповест преступих божију?
А куд још да се мученица обраћам
на богове и ког да зовем у помоћ?
Ја, побожна, осванух, ево, безбожна.
Ал' ако боговима допада се то,
кад умрем, признаћу да грех учиних ја,
а греше л' ови, не стигло их веће зло
но моје што га против правде спремају!
ХОР
Још једнако истог вихора бес
и надаље њену потреса свест.
КРЕОНТ
Водичи зато сузе ће лити за своје кораке споре!
АНТИГОНА
Јао мени! Већ реч ме подсећа та да смрт је близу!
КРЕОНТ
Ја никакву теби не дајем наду
да неће се тако свршити то.
АНТИГОНА
О тебански крају, очинска земљо,
о богови дедова наших!
Већ воде ме, ево, не остајем више!
Ох, гледајте мене, старешине Тебе,
где једина остах, царева ћерка,
и како и од кога човека страдам
што свету испуних дужност!
(Антигону одведу)
ТРЕЋА ПОЈАВА[уреди]
ЧЕТВРТА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
I Данајин лик је моро негда
ову сјајну оставити светлост
и у дворе оковане ући.
I ложница, црном гробу слична,
младост њену скриваше у себи.
А онасе, моје чедо драго,
красним својим поносила родом,
златну она чувала је кишу,
семе божје под срцем је крила.
Ал' је увек моћ судбине страшна;
ни богатство њој утећи неће,
ни бог Ареј, нити тврде куле,
а ни црне морошумне лађе.
Прва антистрофа
I Дријантов син лакосрдица,
цар едонски, окован ти беше
а због своје поругљиве ћуди.
Сапео га Дионис, бог силни,
и бацио у тамницу хладну.
Ту га грозна оставила ватра,
оставило беснило лудачко,
беле пене свенуло му цвеће!
I он виде да је у свом бесу
хулном речју бога увредио.
Менадама гушио је занос,
гасио им клицање и пламен,
свиркољубне раздраживо Музе.
Друга строфа
Кад се иде од Мрких Пећина,
а на једну и на другу страну,
простиру се боспорске обале
и Салмидес лежи, варош трачка.
Ареј близу своје дворе има,
и он виде оне очи слепе
у два брата, у два Финејића,
очи слепе за осветом вичу.
У Финеја дивља љуба била,
пасторцима очи ослепила,
ударила оштрим мачем бритким
и још врхом ткалачкога чунка.
Друга антистрофа
Гинули су несрећници они
и плакали јадну ерећу своју,
јер их мајка породила њина,
породила у несрећну браку.
Крв су њена Ерехтиди стари;
у далеким она пећинама,
на стрменим оним хридинама,
на очинским узрасте бурама
та виловна ћерка Борејина,
чедо божје; ал' су, кћери моја,
и њу исто обориле тако
три Судиље, три дуговечнице.
(Долази Тиресија, вођен од дечака.)
ПЕТА ЕПИСОДИЈА (ШЕСТИ ЧИН)[уреди]
ПРВА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Тиресија, Креонт.
ТИРЕСИЈА
Главари Тебе, истим путем стигосмо
нас оба, једним гледајући очима,
јер слепац ходи ти кад водац води га.
КРЕОНТ
А шта је ново, старче мој Тиресија?
ТИРЕСИЈА
Известићу те, а ти врача послушај!
КРЕОНТ
Ни пређе нисам ума клонио се твог.
ТИРЕСИЈА
I зато граду оводм крмар беше вешт.
КРЕОНТ
Потврдит могу, имао сам користи.
ТИРЕСИЈА
О нити, пази, срећа опет виси ти.
КРЕОНТ
А шта је? Од те речи мрак ми на срце!
ТИРЕСИЈА
Кад чујеш знак вештине моје, знаћеш све.
Да птице мотрим, приђох старом седишту,
где свакој птици беше. састајалиште,
кад чујем птичју грају мени незнану,
све љуто, бесно гракћу, све се чупају
и канџама смртоносним убијају;
та лепет крила не би мени нејасан.
У страху одмах кушах ја паљеницу
на пламеном олтару, ал' из жртвеплам
не букну, него влажан млаз из бедара
по пепелу се разли, ста се топити,
па онда димити се и растурати,
а увис прсну жуч, и сав се растопи
овијен лој, те вире кости бедрене.
I онда ово момче мене извести
за гатање да нема јасних знамења,
јер оно води мене, друге водим ја.
А град нам ево страда с твоје одлуке.
На жртвенике све и на сва огњишта
ко храну своју пси и птице разносе
комаде тела Полиника несрећног.
Па онда чуј ме: богови не примају
нинаше молитве, ни пламен с бедара,
нит птица гракће грактањем добросрећним
омастивши се крвљу мртва човека.
То, дакле, синко, добро промисли!
Та грешење у људској лежи природи.
А згреши л' ко, то није више човек луд
а ни без среће ако, у зло паднувши,
тврдоглав није, него лека тражи злу.
Самосион си, морам те осудити.
Но слушај Савет мој и не злостави леш!
Је л' јунаштво ‐ мртваца опет убити?
Испекох па ти рекох. Највећа је сласт
од мудра саветника савет примати.
КРЕОНТ
О старче, ви у мене нишаните сви,
ко стрелци у циљ, и вештином пророчком
искушавате мене; племе пророчко
већ одавно ме продаде и укрца.
Та хасните, од Сарда јантар купујте
и злато индијско, кад вољу имате!
Ал' оног у гроб нећете положити!
Ма хтели орли да га једу Дивови,
до божијег да развлаче га престола,
ни тога греха ја се нећу препасти
ни сахрану допустити. Јер добро знам
да бога нико не може укаљати.
Ал', старче мој Тиресија, и човек јак
зна пасти падом срамотним, за срамну ствар
кад лепо збори да имаде користи.
ТИРЕСИЈА
Ах!
Да л' зна од људи неко, да ли размишља
КРЕОНТ
А шта то? Шта то говориш за добро свих?
ТИРЕСИЈА
Од свега блага да је разум најбоље.
КРЕОНТ
А луда памет, мислим, понајвећи јад.
ТИРЕСИЈА
Та болест баш је тебе свег заразила.
КРЕОНТ
Не желим врачу грдњу грдњом вратити.
ТИРЕСИЈА
То чиниш кад ми кажеш лаж да проричем.
КРЕОНТ
Све племе пророчко је среброљубиво.
ТИРЕСИЈА
А царско ти добитак воли срамотан.
КРЕОНТ
А знаш ли да с владаром својим говориш?
ТИРЕСИЈА
То знам! Та са мном спасе град и стече власт.
КРЕОНТ
Ти врач си мудар, али волиш неправду.
ТИРЕСИЈА
Примораћеш ме да ти тајну откријем.
КРЕОНТ
Па откриј, немој само ради користи!
ТИРЕСИЈА
I мислим тако, али за добитак твој.
КРЕОНТ
Ал' знајде, срца мога не поткупи ти!
ТИРЕСИЈА
Ал' и ти знај да неће много кругова
обићи сунце својом брзом тркијом,
а ти ћеш сам од своје крви мртвима
мртваца једног вратити узамену.
Јер с овог света ти у доњи убаци
створење живо, у гроб срамно пресели,
а мрца овде доњим не даш бозима,
ускраћујеш му гроб и свете обреде.
Он теби а ни свету горњих богова
не припада, но и њих тиме злбстављаш
Ал' зато Срде шаљу Хад и богови
ко скоре осветнице да те вребају,
у такву исту да те сруше невољу!
А одмери да л' и то сада говорим
за сребро купљен. Неће дуго трајати,
од ллача људи, жена грцаће ти двор.
Сви градови се буне као душмани
што растргана тела оскрнавише
ил' пси ил' зверад или лтица крилата
што клети смрад на жртвенике разноси.
Ко стрелац јер ме вређаш, такву стрелицу
одапех ти у гневу право у срце,
а нећеш њихову утећи ужегу.
(Обраћа се свом водичу.)
А ти ме, синко, мојим води дворима,
нек озај срце на млађима искали
и научи да гаји језик мирнији
и своју памет боље него до сада!
(Тиресија и вођа му оду.)
ДРУГА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Креонт
ХОРОВОЂА
Он, господару, оде, страшно прорече,
а знамо, откад ова коса сребрна
уместо црне главу нам обавија,
још нигда граду лажне речи не рече
КРЕОНТ
То и сам знам, и срце ми се збунило.
Попуштање је страшно; опирање зло
још страшније. Проклетством душу ранићу
ХОРОВОЂА
Сад треба савета, Манекејевићу!
КРЕОНТ
Па шта да радим? Казуј! Послушаћу ја.
ХОРОВОЂА
Да пустиш девојку из куће подземне,
а оном што га баци гроб да подигнеш!
КРЕОНТ
То саветујеш и мислиш: треба бити благ?
ХОРОВОЂА
Што брже, господару; казне божије
брзоноге су, брзо стигну грешнике.
КРЕОНТ
Вај мени! Тешко је, ал' срце стиснућу
да попустим; са силом залудан је бој.
ХОРОВОЂА
Поступи тако, не поверавај то другима!
КРЕОНТ
Да, овог часа. Хај'те, слуге, хајдете
што год вас има, нема! Будак у руке,
по журите иа оно место погледно!
А како сада другу створих одлуку,
ја сам ћу, како свезах, и одрешити.
Јер страх ме учи: старе свете законе
до последњега даха треба' чувати.
(Креонт оде са слугала,' а хор сам остане.)
ТРЕЂА ПОЈАВА[уреди]
ПЕТА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
Прва строфа
Боже с многим именима,
дивна дико Семелина,
сине Дива громовника,
штоно славну обилазиш
Италију, владаш долом
свете Деје елеусинске,
и у нашој живиш Теби,
постојбини бакханткиња,
уз таласе Исменове,
гдено некад поникоше
зуби змаја помамнога!
Друга антистрофа
Тебе сјајни виде пламен
са двоглаве оне хриди,
где коричке ходе нимфе
и касталском слазе врелу.
Тебе шаљу нишке горе,
све бршљаном окићене,
и зелени шаљу жали,
њини грозни виногради, ‐
кад с веселим пратиљама
хиташ Теби у походе
и кликујеш од радости.
Друга строфа
11/25/2016 Софокле Антигона :: Форуми Творца Града ::
http://www.tvoracgrada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=15073 31/36
Више него све градове
ти поштујеш нашу Тебу
с мајком што је муња уби.
Љута болест цео град нам
и сав народ притиснула,
те нам и сад, боже, стигни
скоком својим спасоносним
са парнаских врхунаца
или преко мора шумног.
Друга антистрофа
Аох, боже, коловођо
звезда штоно ватром дишу,
заштитниче клика ноћног,
о дивотни сине Дивов,
свани с Накса, свог острва,
с пратњом својом, са Тијама,
што заносно, славе тебе,
господара свога Бакха,
целе ноћи играјући!
(Долази гласник.)
ЕКСОДА (СЕДМИ ЧИН)[уреди]
ПРВА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Гласник.
ГЛАСНИК
Суседи двору Кадма и Амфиона,
ни један људски живот, био какавгод,
похвалит нећу никад а ни покудит.
Јер срећа подиже и срећа свакада
строваљује и срећне ко и несрећне.
Ни један врач нам удес наш не казује.
Та Креонт беше једном срећан, мислим ја,
кад од душмана Кадмов ослободи град
и узе власт у земљи сву и владаше,
а цветаше му усев ‐ деца честита.
А сада оде све. Кад кога оставе
живота радости, тај више, за ме бар,
не живи, него, сматрам, жив је мртвац он.
Големо благо нек у дому има свом
и живот'проводи у сјају краљевском,
а среће при том нема, не бих дао ја
ни сенку дима за то место радости!
ХОРОВОЂА
А какву опет жалост јављаш краљевску?
ГЛАСНИК
Издахнуше, а живи смрт им скривише.
ХОРОВОЂА
Па ко је кривац? Ко ли паде? Казуј нам!
ГЛАСНИК
Е, Хемон погибе. Сам руком проли крв!
ХОРОВОЂА
Да л' руком очевом ил' својом рођеном?
ГЛАСНИК
Сам својом, очев расрди га поступак.
ХОРОВОЂА
О врачу, како право ону рече реч.
ГЛАСНИК
Ствар тако стоји, а сад даље већајте!
ХОРОВОЂА
Па ево јадне љубе Креонтове, гле.
Еуридике. Ил' нешто дозна за сина
ил случајно из двора иде овамо.
(Излази Еуридика.)
ДРУГА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Гласник, Еуридика.
ЕУРИДИКА
О сви ви грађани, ја чух вам разговор,
кад пођох к изласку да кајна молитвом
у божице Паладе помоћ замолим.
I баш одмакох преворницу, врата већ
отворих, а до ушију ми дотре глас
о нашој несрећи. Ја клонух наузнак
на руке слушкињама, падох у несвест.
Ал' кажите ми опет каква беше вест!
Та слушаћу је, ја сам вична јадима.
ГЛАСНИК
Ја, мила госпо, као сведок рећи ћу.
затајит нећу ма ни. мрву истине.
Да блажим сад, а доцније да осванем
ко лажа? Истина је свагда усправна
А ја ко вођ поведох мужа твојега
пољани на вис, гдено Полиников леш
још лежаше од паса грдно растрган.
Помолисмо се раскрсница богињи
и Плутону. свој гнев да благо уставе,
па, светом водом најпре њега оправши,
на свежим гранама остатке спалисмо,
и висок хум од родне груде насусмо.
А онда шупљој каменизби кренусмо,
до смртне ложнице где беше девојка.
I неко гласан издалека чује плач
крај гробнице беспогребне, и чим то чу,
известит дође господара Креонта.
А он ти, што се вздше приближавао
крик чује болан, нејасан, па Јаукне
и стаде ридат „Леле мени јаднику
Зар пророкујем? Од свих прошлих путова
зар газим сада путем најнесрећнијим?
Синовљи глас ме теши Момци, приђите
до гроба ближе, камење извуците
па рупом зађите до саме гробнице
I погледајте да ли вапај Хемонов
то чујем ил' ме богови обмањују“
Ми тада огледамо што нам нареди
господар уплашен, и у дну ћелије
њу опазимо где се за врат обеси,
а стегнула га усуканом копреном,
а њега где је око паса обвио
и јауче за изгубљеном драганом,
за несуђеним браком, делом очевим
А отац кад га спази, горко Јаукне
и уђе к њему, закука и завапи
„О несрећниче, какво дело учини?
Па где ти памет? С какве паде несреће?
Изиђи, дете, молим те и заклињем!"
Ал' син се бесним оком озре на њега
и погледом га презре, ништа не рече,
већ двопер тргне мач, на оца насрне,
но он се бекством спасе; тад се невољник
сам на се срдит, какав беше, на свој мач
наднесе, допола га загна у ребра,
Још свестан топлим приљуби се грудима
I стане хропити, а врео бризне млаз
румене крви бледу лицу њезину
(Еуридика одлази.)
I мртав на њој мртвој. Јадник! Брачна сласт
у Хадовим осванула му дворима;
он свету показа колико безумље
човеку од свих јада јад је највећи.
ТРЕЋА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Гласник.
ХОРОВОЂА
А шта наслућујеш? Сад оде госпа нам
а не изусти. нам ни добру ни злу реч.
ГЛАСНИК
I сам се снебих, али нада теши.ме:
за синов чувши јад, не држи достојним
да кука пред светом, но у кући наредиће
да дворкиње јој плачу јаде домаће.
Та није без памети, неће грешити.
ХОРОВОЂА
Ја не знам: али на зло смера једнако
и велик мук и силна вика залудна.
ГЛАСНИК
Па видећемо да ли затомљено што
не таји тајом у свом срцу немирном,
Ја идем у двор за њом. Добро кажеш ти:
и велик мук тегобу може донети. (Оде.)
ХОР
Гле, ево господар нам долази сам,
на рукама ено му јасан је знак
не греха туђега ‐ сме ли се рећи ‐
Већ онога што га учини сам.
(Креонт стиже)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА[уреди]
ЗАЈЕДНИЧКА ЈАДИКОВКА
Хор, Креонт. Прва строфа
КРЕОНТ
Куку мени: Лудог срца
смртних греха! Гле'те, кривац и жртва му
иста крв су! Авај мени, несрећне ли
воље моје!
Млад ме рано остави ти,
синко мили! Погибе ми, прободе се,
леле мене! Не ти, већ је моја лудост
крива за то!
ХОР
Вај мени; како доцкан правду виде ти!
КРЕОНТ
Научих је кад страдах! Бог ме ухвати,
па на главу тешко бреме
навали ми!
А мене натера на грозне путове,
и обори ми, ногом згази радост ми!
Леле мене, то је, мука
без пребола!
(Долази други гласник из двора.)
ПЕТА ПОЈАВА[уреди]
Хор, Креонт, Гласник други.
ГЛАСНИК
О господару, свако зло те удари,
већ једно држиш пред собом у рукама,
а махом друго видећеш у дворима
КРЕОНТ
А шта? Од овог зла има горе још?
ГЛАСНИК
Баш госпа, тога мрца мати рођена,
сирота, на смрт овај удари се час.
Прва антистрофа
КРЕОНТ
Авај, авај! Мраче црни,
ждрело гладно,
шта ме, шта ме мориш? Ти што
гласе црне,
горке јаде донесе ми,
шта ми велиш? Леле, мртва. човека си
дотукао!
Какво зло ми, момче, ново
навешћујеш? Куку! Сина немам, а већ љуба
остави ме!
(Врата се отворе и вџди се Еуридикин леш.)
ХОР
Сад гледај! Њена соба већ је не крије.
КРЕОНТ
О леле! Ево јадан други гледам јад!
Каква ли ме ‐ каква још ме судба чека?
Руке ми, ево, мило чеде држе још,
а већ мртваца, јадан, другог видим ту!
Леле, мајко јадна! Леле, чедо моје!
ГЛАСНИК
Код жртвеника мачем себе удари
и мутне очи утрну се. Оплака
Мегареја, што пређе дично погину,
а онда овога, ал' тебе напокон
што дете уби, клетвом прокле ужасном.
Друга строфа
КРЕОНТ
Леле! Леле!
Претрнух од ужаса! Зашто ми ко
У груди не забоде двосекли мач?
Несрећног мене,
у грозне сам судбине запао глиб!
ГЛАСНИК
За ову и за ону кривила те смрт у час
напокони, кад остављаше нас.
КРЕОНТ
А како прекину живота свога нит?
ГЛАСНИК
Та сама себе испод срца удари,
кад сазна за јад сина горко оплакан.
КРЕОНТ
Јао! Никада тај ме не мину грех,
кривица се на другог не свали та,
јер ја сам те несрећник убио сам,
ја, истину кажем! Амоте, слуге,
брже ме водите, с пута ме водите,
та нема ме више, ништа сам ја.
ХОР
Ти добро тражиш, ако добро има зло.
Најлепша зла су она што су најкраћа.
Друга антистрофа
КРЕОНТ.
Дођи, дођи,
освани ми, преслатка судбино ти,
приведи ми смирају последњи дан!
Свани ми, свани,
да другога дана не угледам још!
ГЛАСНИК
Далеко то. Шта треба да се ради сад?
Што желиш, за то воде бригу богови.
КРЕОНТ
Ал, све што желим, оном жељом рекох већ.
ГЛАСНИК
Не моли сада ништа више. Смртан створ
од јада суђених утећи не може.
КРЕОНТ
Одведите одавде човека ништава,
што уби те, чедо, нехотице,
а и тебе, љубо! Ох, несрећник ја!
Ох, кога да гледнем,
камо да кренем?
У мојим рукама
све накриво иде,
неподносива на ме сурва се коб.
ХОР
За ковање среће најпрви је маљ
да разуман будеш: никада ред.
не ремет божји. За охолу реч
претрпети мора хвалиша пуст
ударце тешке,
у старости га памети науче.
Крај