Андрија Хумски/40
| ◄ ПОЈАВА ШЕСТА | ПОЈАВА СЕДМА | ПОЈАВА ОСМА ► |
ПОЈАВА СЕДМА
Пређашњи. Кнез БОЛЕСЛАВИЋ са већем.
КНЕЗ БОЛЕСЛАВИЋ:
С овога места, светла господо,
Устајем, вољно вама изрећи
У име своје, већа целога,
У име града радост велику,
Што вас на дому своме видимо,
Краља од земље српске с краљицом.
И светлога кнеза хумског, Андрију,
Са Радославом, младим војводом,
Истина, нису таке прилике,
Да срцу више воље дајемо,
Изјављујући своје љубави
И оданости наше искрене.
За дане таке вазда господа
Дубином душе своје молимо,
И у тој молби, жели, надању,
Долазим теби сада, Андрија,
Витешки кнеже Хума поносна,
Одлуку већа с болом истиним
Доставит', или да је оплачем.
Пријатељство нам беше од вајкад
С јунаком таким лепо богаство,
Нека би господ дао вечити,
И од сад трајно да нам узбуде,
Докле нас срца служе слабачка,
Док грешна душа даје живота!
Савез смо вољни даље држати,
То речју часном могу тврдити,
И дође Л’ кад год тренут немили,
Да се он мора силом кидати,
Република ће града нашега
К’о жалост општу тај дан сматрати.
И поред свега, што сам рекао,
Ми нисмо моћни ништа чинити
По уговореној нашој обвези,
Сила је мала, ми смо немоћни.
Када би можда мог’о чекати
Бар месец дана, ти би дочек'о
Малену помоћ војске савезне
Од најамника наше државе.
Једини господ нек не дозволи
Да овај случај даде повода
Између нас тој тешкој омрази!
Ми ћемо њему слати молитве,
Нека ти даде срећну победу!
АНДРИЈА:
Уговор пада, савез раскинут,
Јер погизили сте речи задане!
Мол'те се богу, да бих пропао,
Нека ми више не да победе,
Јер ето мене онда ка вама
Да срушнм легло грозних сплетака,
Нека му трага више не буде!
|