Везак везла Алибеговица
На ђерђеву па кули бијелој:
У руке јој игла од гиздиња,
А у игли свила од Мисира,
Више ње је грана од јаблана, 5
Сва је жутом свилом огрнута,
А о свили двије ките златне —
Ако би је обиграло сунце,
Да јој не би опржило лице.
Уз њу сједи Усеине момче, 10
Тер јој момче танке конце суче,
Лијевим је оком погледује,
А деснијем брком посмјехује.
Говори му Алибеговица:
„Шго ме гледаш, очи ти испале? 15
Да те види бего Алибего,
Сабљом би ти одасјек’о главу!”
Говори јој Усеине момче:
„Што ме пнтатп, право ћу ти казат’ —
Што те често оком погледујем, 20
А деснијем брком посмјехујем,
Рад бих тебе, душо, обљубити,
Обљубити, а не може бити!”
Говори му Алибеговица:
„Душо моја, Усеине момче, 25
Кад сам твоме срцу омилила,
Шјутра петак, шјутра турски светац,
Шјутра ће ми у џамију бего —
Пратићу га до џамије млада,
Причекај ме у башчи зеленој, 30
Баш у башчи под жутој наранџи,
Код тебе ћу под наранџом доћи!"
Кад то зачу Усеине момче,
Једва чека док му зора свану.
Свану петак, свану турски светац, 35
Ма се бего справља у џамију,
И лијепа Алибеговица
На се меће чудо и зламење,
Ситан бисер и драго камење,
А на ноге срмајли пашмаге, 40
Па га прати млада до џамије.
Када бего у џамији дође,
Ма се врати Алибеговица
Баш у башчи под жутој наранџи:
Стоји зука свилена кавада, 45
Стоји звека о грлу ћердана,
Стоји клопот срмајли пашмага.
Препаде се Усеине момче
И утече планином зеленом;
Дозива га Алибеговица: 50
„Стан', не бјежи, од горе соколе,
Дошла ти је тица препелица
Баш у башчи под жутој наранџи
Да перушаш крила препелици!”
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 255-256.
