У Мостару зелена ливада;
Коња пасе црни Арапине,
Мостарлије на мејдан зазива.
Нико њему не смије изићи,
Већ му дају мито племенито: 5
На дан овцу, а на ноћ дјевојку,
И маштрафу вина броћанскога.
Вaс се Мостар дјевојкам’ обредо.
Дође реда јединој у мајке;
Она иде у горње чардаке, 10
Нагизда се, штогод љепше може,
Тер узима ведро огледало,
Да огледа своје б’јело лице.
Кад угледа своје б’јело лице,
Закукала иза свега гласа: 15
Кукајућ је лицу говорила:
»Авај лице, авај добро моје!
Коме сам те млада узгојила,
Да те љуби црни Арапине?
Љутица га пољубила гуја!« — 20
Поведоше лијепу дјевојку,
Те је даше црном Арапину.
Љуто цвили лијепа дјевојка.
Њу очула у води уаждаја,
Из хладне је воде излазила 25
И прождрије црног Арапина,
А избави лијепу диевојку.
Њу ми воде натраг б’јелом двору;
Ту весељу краја не бијаше.
Шемлук[1] бјеше три мјесеца дана, 30
Три мјесеца и три годинице. —
