Ах, каква је под ноћ мјесечина!
Још је љепша Хасан-агиница.
Ал залуду њезина љепота;
Родила је девет дјевојака,
А десету носи под појасом. 5
Говори јој ага Хасан-ага:
»Чујеш ли ме, моја вјерна љубо!
Родила си девет дјевојака;
Ако родиш десету дјевојку,
Виш’ куће ти јаблан дрво расте, 10
Под кућом ти Дрина вода тече, —
Ил се вјешај, ил у воду скачи!«
Хасан-ага у џамију оде;
Роди љуба десету дјевојку.
Л’јепо јој је име надјевала, 15
Л’јепо име Фата племенита.
Пак ју носи Дрини води хладној,
Пак ју баца у водицу хладну,
Пак је мати говорила Фати:
»Хајде, Фато, хајде моје злато, 20
Брзо ће те нена достигнути!«
Пак се врати свому б’јелу двору.
Хасан-ага из џамље дојде,
Пак је љуби тихо говорио:
»Ја, чујцш ме, моју љубо вјерна, 25
Ил ми роди сина ил дјевојку!«
Љуба њему тихо одговара:
»Родила сам сина ко сокола,
Послала га у џамију хоџи,
Нек му пише тахри[1] свакојаке, 30
Да не умре Хасан-агин сине!«
Хасан-ага у џамију оде.
Скочи љуба са мехка душека,
Тер ми скаче Дрини у криоца.
Брже нена Фату достигнула, 35
Украј Шапца више Биограда.
