Џандрљив муж/19
1.
МАКСИМ
МАКСИМ (сам): Сви ме зову џандрљивим, а не знају зашто. Истина, каткад и забадава пропсујем, али зато се не може казати да жену кињим, кад она има увек понешто старога дуга. Ено, тек што је омирисала бал, па већ оће и она да прави. Ајд, ајд! Али откуда је то, те ми се сад одпире? Најпре бијаше мирна, тиха, кад вичем, она ћути и снебива се, а сад ми трчи у очи, и оће столицом. Да јој није Јеврем како учитељ? По свој ће прилици он бити, зашто она те нарави није.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|