Кад се жени Ћиро од Будима,
И он проси Љепоту нејаку,
Ал' говори Љепотина мајка:
"Прођ се, Ћиро, Љепоте нејаке,
Још Љепота није за удају,
Ти ју чекај седам годин' дана,
Онда ћ' она твоја љуба бити!"
"Вјера моја, оће бити моја!"
Оде Ћиро бијеломе двору,
Он не чека ни седам неђеља,
А камоли до седам година!
Дол' он прави бешику од злата,
У њу стере свилену перину,
Па он купи кићене сватове,
Па он води Љепоту од мајке,
Па ју обдан у бешики љуља,
У бешики, у свилен-перини,
А обноћке на десници руци!
Кад ујутру бијели дан освану
Пита Ћиро Љепоте дјевојке:
"А Богом ти, Љепото дјевојко,
Ил' је боље у бешики било,
У бешики, на свилен-перини,
Ил' је боље на десници руци?"
Ал' говори Љепота нејака:
"Бешика ти огњем изгорила!
Перину ти вода однијела!
Јуначка се посветила рука,
На њој сам се наспавала млада!"
