Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу
| Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1857. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Његовој Светлости
- Књазу Александру Карађорђевићу
У праху олтар разорен лежи,
Из пакла грозан продире смех,
Ђаво се смеши, а Србин греши —
О, велан, тежак, о, паклен грех!...
Невера пуста — диже се змија —
Да паром једа задахне свет;
Сведок да буде крвавих збитија,
Да греху крвав оплете сплет!...
Жедница клета, крвница љута,
Грамзећ' за крвљу народа мог,
Гасила ј' жеђу хиљаду пута,
Ал' сад јој силан не даде Бог.
— Књаз верно чува, љуби и гледи
Србију своју, вас српски род;
Ноћи не штеди, дане не штеди.
Па је ли ово верности плод?...
Кад вихор тешки са буром прети,
Кроз округ света продире плач;
Сваки се мисли шта ће донети
Беснећег рата крвави мач!
Народи чуше звеку мачева,
Србија сама песама глас!
Србија мирно весело пева!
Зар зато светли да гине књаз?
Тешке грехоте!... Вечнога срама!...
— Кол'ко је свету трајања рок,
Тај срам да пере Србин сузама,
Не би га суза опрао ток.
Али Бог суза не хте да лије —
— Плак'о је Србин векова ред —
Над светлим књазом анђ'о се вије,
Згажена змија прогута јед.
»Бог да сачува, Бог да поживи
Нашега књаза, Србаља над!
Његовој слави свет нек се диви!«
Чује се Српство радосно сад.
|