Njegovoj Svetlosti Knjazu Aleksandru Karađorđeviću
| Njegovoj Svetlosti Knjazu Aleksandru Karađorđeviću Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1857. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Njegovoj Svetlosti
- Knjazu Aleksandru Karađorđeviću
U prahu oltar razoren leži,
Iz pakla grozan prodire smeh,
Đavo se smeši, a Srbin greši —
O, velan, težak, o, paklen greh!...
Nevera pusta — diže se zmija —
Da parom jeda zadahne svet;
Svedok da bude krvavih zbitija,
Da grehu krvav oplete splet!...
Žednica kleta, krvnica ljuta,
Gramzeć' za krvlju naroda mog,
Gasila j' žeđu hiljadu puta,
Al' sad joj silan ne dade Bog.
— Knjaz verno čuva, ljubi i gledi
Srbiju svoju, vas srpski rod;
Noći ne štedi, dane ne štedi.
Pa je li ovo vernosti plod?...
Kad vihor teški sa burom preti,
Kroz okrug sveta prodire plač;
Svaki se misli šta će doneti
Besnećeg rata krvavi mač!
Narodi čuše zveku mačeva,
Srbija sama pesama glas!
Srbija mirno veselo peva!
Zar zato svetli da gine knjaz?
Teške grehote!... Večnoga srama!...
— Kol'ko je svetu trajanja rok,
Taj sram da pere Srbin suzama,
Ne bi ga suza oprao tok.
Ali Bog suza ne hte da lije —
— Plak'o je Srbin vekova red —
Nad svetlim knjazom anđ'o se vije,
Zgažena zmija proguta jed.
»Bog da sačuva, Bog da poživi
Našega knjaza, Srbalja nad!
Njegovoj slavi svet nek se divi!«
Čuje se Srpstvo radosno sad.
|