Љубомора/5
V ПОЈАВА
Милка и пређашњи
Милка (која је опазила писмо): Шта је то?
Бранко: Ето виђела си, писмо.
Милка: Откуда?
Бранко: Е, то је само мој посао.
Милка: Али ми га ипак мораш показати.
Бранко: Ни за живу главу.
Милка (оштро): Бранко!
Бранко (истијем тоном): Шта је? Ти увек задиркујеш, само да се кољеш...
Милка: Дај писмо, па ће бити мир.
Бранко: Дакле тако? — Е онда баш не дам, па макар тај мир никада очима не видио.
Милка: И ти толико мене цијениш? (Уздану.)
Бранко (све оштрије): Та ви жене знате увијек уздисати, то вам је занат од старина.
Милка: Нијеси тако говорио прије вјенчања.
Бранко: Да богме да нијесам. Али ни ти нијеси била таква прије вјенчања.
Милка: Ах, како сам несрећна. (Покрије лице рукама.)
Бранко: О, плач је женски свакидањи посао, ви обично с тијем мужеве блажите, али ти мене заиста нећеш.
Милка (све више уздише).
Бранко: Врло ми је жао што немам толико апетита, да ово гледам. (Милки.) Збогом! (Зграби шешир и оде нагло.)
Милка (скочи): Ух, сад ће Лени. (Потрча за њим.) Бранко! Бранко!
|