Љубичице

Љубичице Писац: Јован Грчић Миленко

I
У Фрушкој Гори, у рају моме,
Сад мило цвета љубица цвет,
Дика је моја мирише, пита:
»Да л' ти је мио убави свет?«

Љубица красна на то јој шапће:
»Мио, дабoгме, к'о свети рају,
К'о и ти што си мила и драга
Драгану твоме у даљном крају!«

II
и сада береш љубице мале,
Исто к'о лане што си их брала;
Да л' ћеш их и сад ономе дати
Ком си их онда од срца дала?

Тај срећни ја сам, сунашце, био!
Да ли ћу и сад, да л' увек бити?
О, реци, рано! па ћу ти онда
Далеко лепше песмице вити!

III
Сунашце сија, славујак пева,
Лахор се љуби са бујном травом,
А моја дика, уздање моје,
Недарце кити љубцом плавом.

Поточић мали стао, па гледи.
Ко не би заст'о крај виле мале?
А она с груди љубице кида,
Те, мислећ’ на ме, спушта у вале.

О, чувај, чувај, поточе лепи,
Чувај ми тога љубавног дара,
Чувај и мирис што је на цвете
Слетно с њених мирис-недара!

Из »Слободе«.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 17-18

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.