Љуба и сестра спасавају Секула Сењанина
0001 Мили Боже, на дару ти хвала!
0002 Што ’но цичи у удбинској кули?
0003 Ил је змија, ил је била вила?
0004 Да је вила, у гори би била,
0005 Да је змија, у води би била;
0006 Нит је змија, нит је била вила,
0007 Већ је оно једно момче младо:
0008 Секул момче, Јанково уздање,
0009 А из Сења, града бијелога.
0010 Љуто га је диздар осужњио,
0011 Мало вриме, девет годин’ дана.
0012 Кад девета на исхотку била,
0013 Зацвилио Секул, момче младо,
0014 Зацвилио и сузе пролио.
0015 Мисли момак, да нитко не чује,
0016 Ал га чује удбински диздаре,
0017 Па је диздар њему бесидио:
0018 „Ој ти бора, Секул, момче младо,
0019 Која ти је цвилити невоља:
0020 Ил си гладан хлиба бијелога,
0021 Ил дебела овновине меса,
0022 Ил си жедан црљенога вина,
0023 Или ти је тавнит додијало?”
0024 Бесиди му Секул, момче младо:
0025 „Ој диздару, виро некршћена,
0026 Ево има девет годин’ дана,
0027 Да ме јеси диздар осужњио,
0028 Нит ме циниш, нит ми цину кажеш.
0029 Што сам дуро, већ дурат не могу,
0030 Ил ме цини, ил ми главу сици!”
0031 Ал бесиди удбински диздаре:
0032 „Твоја цина хиљада дуката,
0033 И стотина диван-кабаница
0034 И још твоја бриоцкиња ћорда,
0035 Која сиче панцирлије љуте,
0036 Још сувише љуба Анђелија,
0037 Поврх тога Аница сестрица.
0038 И дат ћеш ми дебела дората,
0039 Насрид мора девет воденица!”
0040 Кад то чује Секул момче младо
0041 Он је њему тихо бесидио:
0042 „О диздаре, виро некршћена,
0043 То ти не би сва Крајина дала,
0044 А камоли сама моја глава.
0045 Али ред је дати за невољу.
0046 Донеси ми листак књиге биле,
0047 Да ја пишем остарилој мајци.”
0048 А кад га је диздар разумио,
0049 Донесе му листак карте биле,
0050 Листак карте, прије неписане.
0051 Секул пише листак књиге биле,
0052 А на руке остариле мајке,
0053 Да му шаље дебела дората,
0054 Уз дората мамена алата,
0055 Поврх тога хиљаду дуката,
0056 И стотину диван-кабаница,
0057 Још сувише ћорду бриоцкињу,
0058 Која сиче панцирлије љуте,
0059 Поврх тога љубу Анђелију
0060 А уз љубу сестрицу Аницу.
0061 Књигу носи млади књигоноша,
0062 Тер је даје љуби Анђелији:
0063 А кад га је љуба разумила,
0064 Књигу штије, а на њу се смије.
0065 Мисли млада, да не види нитко,
0066 Ал је гледа завица Аница,
0067 Па бесиди Аница завица:
0068 „Анђелијо, моја неве драга!
0069 Откле књига, од којег ли града?
0070 Пуно л’ ти је срцу радост дала!”
0071 Ал бесиди неве Анђелија:
0072 „Ој Анице, драга заовице,
0073 Ево мени била књига дође
0074 Брата твога, господара мога,
0075 А да га је диздар осужњио
0076 И тешком га цином уцинио:
0077 Прва цина: хиљаду дуката,
0078 А друга: сто диван-кабаница,
0079 Још сувише дебела дората,
0080 Уз дората мамена алата,
0081 Поврх тога од бедрице ћорду,
0082 Која сиче панцирлије љуте,
0083 И још к тому љубу Анђелију,
0084 Још сувише Аницу сестрицу!”
0085 Кад је млада неву разумила,
0086 Обје јесу младе бесидиле:
0087 „А ми хајмо у подруме доње
0088 Оседлати дебела дората
0089 И сувише мамена алата,
0090 Па отићи к новому терзији
0091 Да нам скроји по турску хаљине!”
0092 Тер одоше к новому терзији,
0093 Да им кроји са златом хаљине,
0094 Какве носе стамбулске балије.
0095 Кад су младе покројиле рухо,
0096 Тер се свлаче, па се приоблаче.
0097 Оседлаше коње од мегдана,
0098 Припасаше бриоцкиње ћорде,
0099 И узеше свитле џевердане.
0100 Ал их пита Секулова мајка:
0101 „Ој Анице, драга кћери моја!
0102 А куд ћете, драга дицо моја?”
0103 Одговара љуба Секулова:
0104 „Да ти бора, остарила мајко!
0105 Ево мени била књига дође
0106 Од мог брата Земљића Стипана,
0107 Да му дођем на пир и у свате.”
0108 Мили Боже, на дару ти хвала!
0109 Јашу коње младе пашалије,
0110 Ко дви турске стамбулске балије.
0111 Запалише лулу и духана
0112 Па одоше у Удбину клету —
0113 К билој кули удбинског диздара.
0114 Кад су к билој кули долазили,
0115 Угледа их удбински диздаре,
0116 Тер прида ње диздар ишетао:
0117 Поклања се до земљице црне,
0118 Па им хвата коње за диздуне.
0119 Води коње у доње подруме,
0120 А делије на горње чардаке.
0121 Коњма даје и зоби и сина,
0122 А јунацим’ и јила и пила.
0123 Па говори удбински диздаре:
0124 „Да вам бора, стамбулске балије,
0125 Реците ми цареве наредбе!”
0126 Бесиде му дви младе делије:
0127 „Бора теби, удбински диздаре,
0128 Посла’ нас је наш честити царе,
0129 Да видимо све тамнице тамне,
0130 И да пустиш тридесет сужања
0131 А прид свима младога Секула,
0132 Младо момче, Јанково уздање.
0133 Цар ће пустит тридесет сужања,
0134 А Секула обисити млада.”
0135 А бесиди удбински диздаре:
0136 „Пустит ћу вам тридесет сужања,
0137 Али не ћу Секул момче младо,
0138 Момче младо, Јанково уздање.
0139 Скоро сам га цином уцинио.”
0140 Ал бесиди Секулова љуба,
0141 За балчак је прихватила ћорду,
0142 Па диздару бесидила млада:
0143 „Пусти оно тридесет сужања
0144 И прид њима Јанково уздање,
0145 Док ти није глава одсичена!”
0146 Кад то чула Секулова сека,
0147 Она скочи на ноге лагане,
0148 Удари га триском по образу.
0149 Кад то види Секулова љуба,
0150 Па потеже бриоцкињу ћорду:
0151 „На заповид цара честитога
0152 Пуштај брже тридесет сужања
0153 И прид њима Секул момче младо
0154 Док ти није глава одсичена!”
0155 Кад то чује удбински диздаре,
0156 Он прихвати од тавнице кључе,
0157 Па он пушта тридесет сужања
0158 И прид њима Секул момче младо.
0159 Бесиде им цареве делије:
0160 „Бора вами, тридесет сужања!
0161 Сваки ајде своме билом двору,
0162 Који мајци, а који љубовци,
0163 А с нами ће Секул момче младо
0164 Баш прид лице цара честитога!”
0165 Диздару су младе говориле:
0166 „Ој ти бора, удбински диздаре,
0167 Изведи му коња од мегдана
0168 Јер не може сужањ путовати.”
0169 Диздару се с мањим не могаше,
0170 Па извади коња најбољега,
0171 Све на дику цара честитога!
0172 Тад бесиде дви цареве слуге:
0173 „Ој ти бора, удбински диздаре,
0174 Хајде с нами на муштулук цару!”
0175 С њима пође удбински диздаре
0176 На муштулук цару честитоме.
0177 Мислио се Секул момче младо:
0178 Откле јесу цареве делије,
0179 Јер их гледа, а познат не море.
0180 Кад су поље приходили равно
0181 И црне се горе добавили,
0182 Ал бесиди царева делија
0183 По имену Секулова љуба:
0184 „Ој ти бора, сужњу тамничаре!
0185 Не плаши се цара честитога,
0186 Не ће тебе царе обисити,
0187 Него ће те отправити двору.”
0188 Кад су дошли на раскршће пута,
0189 Ал не иђу к Стамбулу бијелу,
0190 Него крећу к Сењу каменому.
0191 Кад то види удбински диздаре,
0192 Одмах се је свему домислио,
0193 Па бесиди удбински диздаре:
0194 „Еј вам бора, цареве делије,
0195 Овуда се не иђе к Стамбулу,
0196 Већ се иђе к Сењу каменому,”
0197 Ал бесиде цареве делије:
0198 „Не страши се, удбински диздаре!
0199 К билој ћемо Секуловој кули,
0200 Узест ћемо хиљаду дуката
0201 И стотину диван-кабаница,
0202 Још сувише дебела дората,
0203 Са доратом мамена алата,
0204 Још сувише бриоцкињу ћорду,
0205 Која сиче панцирлије љуте;
0206 Поврх тога Анђелију љубу
0207 И са њоме сестрицу Аницу.”
0208 Свом Секулу обраћа се љуба:
0209 „Ој Секуле, Јанково уздање,
0210 Ево теби бриоцкиња ћорда!”
0211 Кад се Секул ћорде добавио,
0212 Бриоцкињу познавао ћорду,
0213 Тер познаде Анђелију љубу
0214 И Аницу млађену сестрицу,
0215 Тада јунак бесиди диздару:
0216 „Еј диздаре, виро некршћена,
0217 Са мном ајде к Сењу бијелому,
0218 Да за даре дадем ти уздарје!”
0219 Тому се је диздар доситио,
0220 Па је њему тихо бесидио:
0221 „Збогом, момче, Јанково уздање,
0222 На поклон ти дари и уздарје!”
0223 Па побиже к двору бијелому.
0224 Кад то види Секул момче младо
0225 За диздаром коња нагонио,
0226 Брзо га је Секул достигнуо
0227 И десну му руку одсикао
0228 Па му даде десну у лијеву,
0229 Да је носи у Удбину б’јелу.
0230 Па се врати Секул свому друштву,
0231 Тер одоше к Сењу каменому.
