Љубавна трка

Војислав Илић

Љубавна трка Писац: Војислав Илић

Стегни жице, о кобзару,
И суморну тугу мани,
Па запевај песму стару
О Љубецком и Океани.

У Лисинског храброг пана
Има блага кô у мору,
Ал' његова кћи Океана
Беше украс целом двору.

Колико је Пољска дуга
На четири своје стране,
Од Њемена па до Буга,
Није било такве пане.

Па како ли бије стрела
Из ручице пане лепе,
Кад Океана јаше смела
Кроз подолске равне степе.

Бујни ветри, што се носе
Са далеких сурих страна,
Лепршају њене косе
И скутове сарафана.

Али једног мајског дана
Запроси је витез вредан,
„Хоћу“, рече нежна пана,
„Али имам услов један:

Пре неголи хтеднем млада
Оставити поља своја,
Да тркамо испред града
Стигнеш ли ме? Бићу твоја.“

Пан Љубецки диже очи
И погледа коња врана,
Па на коња хитро скочи,
А на другог млада пана.

И у једно исто доба
Са дворишта оба језде,
И јурнуше, као звезде,
На пољану коња оба.

Над седлом се мома наже,
Руку диже и бич пуче;
И Љубецки главу саже,
А мамузом вранца туче.

Пригнувши се као гуја,
Коњ Океанин мрси гриву,
И с фрктањем, кô олуја,
У даљину лети сиву.

Кличе пана, као чајка,
И све ближе мети стиже,
А за њоме витез гмиже
Кô чивутска таратајка.

И он виде, како лете
Коњ и пана испред њега,
И огањ га узе свега,
Јер их спази близу мете.

Па од чуда и срамоте
Заигра му срце живо,
Што ни у сну није снивô
И његов се усклик оте:

„Кô у љутом досад боју,
Срећо моја, ти ме прати!
А да стигнем пану своју,
Љубав ће ми крила дати.“

На огњене своје очи
Сад натуче шапку с чела,
Па се изви као стрела
И са врана коња скочи!

Три пута се преметао
Пан Љубецки у висини,
А четврти доле пао
И нашô се у прашини.

Засмеја се млада дама,
Па окрете коња врана,
Удари га мамузама
И прескочи младог пана.

Ал' је пану снажна воља,
А љубавне муке тешке,
И Љубецки јурну пешке
Као јелен преко поља!

Зачуди се пана млада
И не може да се сети,
Шта Љубецки чини сада?
А Љубецки већ на мети.

Он с грацијом шапку Тури,
На десно је наби уво,
И потом се хитро жури,
Да дотера скупо руво.

А Океана пусти тада
На пољану хата врана,
„Бољег имам“ рече млада
И загрли свога пана.

Госпођинци, 1. јул 1886.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 183-185, 2. књига Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.