Љељана и Јањушка
Расла јела на сред Сарајева,
Под њоме се три сироте ране,
Братац Марко с двема сестрицама,
Са Љељаном и л'јепом Јањушком.
Кад је њима умирала мајка, 5
Право им је руво под’јелила:
Марку дала земљу и градове,
A Љељани б'јело руво своје,
А Јањушки круну позлаћену. -
Оде Марко за цара на војску; 10
Удаде се Љељана дјевојка,
За онога војеводу Јанка;
Оста Јања под јабланом сама.
Често Јању брате облазио,
Сваког петка и неђеље младе; 15
Јањушку је брате сјетовао:
„Бога теби, мила сестро моја!
„Ајде сестро често у пазаре,
„Не би ли те свaчe угледао;
„Немој му се сестро казивати, 20
„Кога јеси рода и племена;
„Ван да јеси танана робиња!“
Иде Јања често ў пазаре
И Јању је сваче угледао,
Њезин cвaче војевода Јанко 25
И у њу се нешто упознао;
Па говори војевода Јанко:
„Бога теби, лијепа дјевојко!
Кога јеси рода и племена?“
Ал говори Јањушка дјевојка: 30
„E ја јесам танана робиња.“
Али пита војевода Јанко:
„Бил' ти ишла баш мене дворити?“
Одговара Јањушка дјевојка:
„Па ја оћу војевода Јанко.“ - 35
Кад је двору дов’о бијеломе;
Али пита Љељана госпоја:
„Бога теби, војевода Јанко!
„Одакле ти лијепа дјевојка?"
Вели њојзи војевода Јанко: 40
„Ово госпо, танана робиња.“ -
Изнесе јој пренејако чедо,
Изнесе јој Љељана љутита
Да га љуља лијепа Јањушка.
Љуља Јања чедо пренејако, 45
Љуља Јања и овако пјева:
„Љуља, љуља, пренејако чедо!
„Ти живило и оцу и мајци
„И тетици мајчиној сестрици!“
То слушале невијерне слуге; 50
Па казују Љељани госпоји:
„Она љуља пренејако чедо,
„Она љуља и овако пјева:
„„Љуља, љуља, пренејако чедо!
„„Не живилио ни оцу ни мајци, 55
„„Ни тетици мајчиној сестрици!""
Кад то чула Љељана госпоја,
Плану она како ватра жива;
Пак говори својијем слугама:
„Бога вами, двије слуге моје!
„Извед'те јој врана и гаврана, 60
„Нек и' води за гору на воду,
„Не би ли је коњи истргали!“
То су слуге једва дочекале,
Па јој дају врана и гаврана,
Да и' води за гору на воду. 65
Здраво Јања за горицу оде,
Здраво коње на воду одведе
И здраво и' воде напојила
И здраво се натраг повратила
И здраво и' у подрум савела. 70
Том се чуди Љељана госпоја;
Пак је она 'вако бесједила:
„Бога вами, моје двије слуге!
„Изнесте јој редити шeницу,
„У пристранку према јарком сунцу; 75
„Не би ли јој лице изгорело!“
То су слуге једва дочекале,
Износе јој редити шeницу.
Узе Јања редити шеницу;
Кад је њојзи сунце додијало, 80
Она вади круну позлаћену;
Па је метну више главе своје.
То видила Љељана госпоја,
Па говори Љељана госпоја:
„Гле, ајдука, танане робиње! 85
„Те украла круну мајке моје.“
Па узимље ноже од појаса
И удара Јању ниже паса,
А како је лако ударила,
Са црном је земљом саставила. 90
Али чуда и покора, друже -
Мртва глава' вако проговара:
„Ој, Љељано, драга сестро моја!
„Знадеш моја, сестрице једина!
„Када нам је умирала мајка, 95
„Право нам је руво подјелила:
„Марку дала земљу и градове,
„Теби сејо б'јело руво своје,
Мени дала круну позлаћену.“
Кад то чула Љељана госпоја, 100
Љуто цвили Љељана госпоја,
Шакама се све у прси грува,
Косе чупа не зна шта да ради -
И дозивље своју милу сеју:
„Ој, Јањушко, сестрице миљена! 105
„Oћеш моћи пребољети ране?
„Да ја тражим љековито биље,
„Да ја видам тешке ране твоје.“
Али Јања вјечни санак снива
Кад то вид'ла Љељана госпоја, 110
Љуто цичи Љељана госпоја,
Па узимље ноже иза паса
И удара себе ниже паса...
Мртва сеја крај сестрице спава.
