Јутро на Алпима
Јутарња небеса, као суза чиста,
На гробу мајке кад заплаче дијете;
На њима јоште, као парче листа
Разбијеног мраза, бијел мјесец блиста.
И док румен жарка огромне планете
Разбија исток из модрих дубина,
С косматих брда, као стухâ чете,
Дремовне сјенке буде се и лете.
Ах, често овдје, сред алпских висина,
У мору сунца, снијега и зрака,
У плавом јутру свечаних тишина,
У мојој души пуној бола, мрака,
Ћутијах божанства истинска и јака.
Ал’ ово исто сунце, које сада,
Кô тих, насмијан и забринут дједа,
Широким погледом шестари и гледа
Просторе своје државе и стада,
Ко ли ће гледат? И ову тишину
Ко ли ће духом, кô ја сада, проћи?
... Хоћу л’ ја то бити? ... Ил' језеро које,
Што бунца кô душа, као пјесме моје? ...
Mon Blanc, 1. 8. 1904.
