Расла Селва крај царева двора,
Пале гране цару на пенџере;
Јошт да вели царе господаре:
„Ко би моју престрјелио јелу,
„Дао бих му шћерцу султанију.“ 5
То се чудо на далеко чуло,
То зачуо чобанине Јово,
Па отиде у цареву двору,
Ето ти га цару надивану,
И цару се смјерно поклонио, 10
Те његовој приступио руци:
„Је л' истина, царе господаре!
„Је л' истина, што си обећао?“
„Истина је, чобанине Јово!
„Истина је, ако будеш кадер.“ 15
А да видиш чобанина Јова!
Он цареву престрјелио јелу,
Даде њему ћерцу султанију,
Одведе је гори у планину.
Поручује млада султанија 20
У Стамболу царевици Анки:
„Мајко моја, царевице Анко!
„Када спремиш црно рухо моје,
„Не шиљи ми сачмане кошуље,
„Да их дере чобанине Јово.“ 25
Кад је било, за дуго не било,
Поручује млада султанија:
„Моја мајко, царевица Анко!
„Пошљи мене бјело рухо моје,
„Пошљи мене сачману кошуљу, 30
„Нек је дере чобанине Јово.
„Ах да знадеш, моја мила мајко!
„Како чобан плаховито љуби,
„Све би шћери за чобана дала,
„И ти би се стара преудала, 35
„И султана баба оставила.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 160-161.
