Јован и сестра Јованка
Овце чува Јован и Јованка,
Јован овце, Јованка јаганци;
чували их летњи дан до пладне.
Кад су биле овце пландувале,
тад говори Јоване Јованке: 5
„Чујеш мене, сестрице Јованке,
ти да узмеш кићене фароле,
па да идеш у гору за воду
да умијеш своје бело лице
и заватиш лађане водице.“ 10
То је сестра брата послушала.
Она узе кићене фароле,
па отиде у гору за воду,
па завати лађане водице;
и умије своје бело лице. 15
Грану лице као јарко сунце.
„Сејо драга, Јованке чобанке,
до сад си ми мила сестра била
а од данас верна љуба бићеш.“
„Није било, нити може бити, 20
мила сеја верна љуба бити.“
Разљути се Јован чобанине, —
ману сабљом одсече вој главу.
Мртва глава језик проговара:
„Чујеш мене, мој мили брајане, 25
када будеш овце потерао,
ти потерај и моје јаганце;
и кад будеш близу наше дворе,
заблајаће наша овца рана,
истрчаће наша мила мајка, 30
питаће те ди ти је Јованка,
ти ћеш брате ’вако казивати:
’Везак везла у гору зелену,
изгубила иглу од биљура,
па се врну иглу да потражи. 35
Кад је најде кући ће да дојде“.
Па је Јова овце потерао;
а кад беше близу бели двори,
заблаја му она овца рана,
и истрча стара мила мајка, 40
па га пита где му је Јованка.
Тада Јова мајке казивао:
„Везак везла у гору зелену,
изгубила иглу од биљура,
па се врну иглу да потражи. 45
Кад је најде кући ће да дојде.“
Ал’је мајка Јову препознала:
„Ти си, синко, сестру обљубија,
па си сестре главу изгубија.
Проклета ти коска и колено, 50
нигде ти се душа не свртела.“
