Љуто блеји јање Иваново,
Код Ивина деснога кољена.
Питао га Иван-чобанине:
"Што ми блејиш, моје јање б’јело?
Ил си гладно траве са рудине[1]? 5
Или жедно воде из камена?
Ил жељано своје старе мајке?" —
Тихо јање Иви одговара:
"Ој Иване, мој добри чобане!
Нит сам гладно траве са рудине, 10
Нити жедно воде из камена.
Нит жељано своје старе мајке.
Већ ја блејим за тобом, Иване:
Ти ћеш ми се скоро оженити,
Своју љубу слати за овцама; 15
Сјест ће љуба хладак хладовати,
А јање ће по гори блејати.
Бит ћу гладно траве са рудине,
И жеђано воде из камена,
И жељано своје старе мајке!"20
