Везак везла снаха и заова
На чардаку код бијеле куле;
Туд пролазе до три челебије,
Снаха за'ви тихо говорила:
„Чудне ли су оне челебије! 5
„Да м' је ш њима ноћцу преноћити
„Али љетни данак преданити,
„Ја бих дала бутум рухо моје,
„Којег нема у девет невјеста.“
Заовица снахи проговара: 10
„Мучи, снахо, дуго јадна била!
„Да те чује братац Јован бего,
„Одма би ти одсјекао главу.“
Оне мниду, нико их не чује,
Зачуо их беже Јован беже, 15
Па пригрну ћурка веленога,
А под ћурком крије остру ћорду.
Па ето га међ' њих у одају,
Па овако обје запитује:
„Која оно на кули бијаше, 20
„Те онако дивно говораше:
„„Какове су оно челебије?
„„Да м' је ш њима ноћцу преноћити
„„Или љетни данак преданити?““
Препаде се Јован беговица, 25
На њом се је ћемер потресао,
Под ћемером чедо проплакало,
Сека брату тихо говорила:
„Ја сам била, ја сам бесједила.“
Секи братацтихо говораше: 30
„Бе аферим, моја секо драга!
„Нит' си била, нит' си говорила,
„А ја знадем, ко је говорио,
„Платиће ми вактом и земаном.“
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 201-202.
