Ђул-бегова Зејна
| Ђул-бегова Зејна Писац: Светозар Ћоровић |
- Ђул-бегова Зејна
Наслоњена кудравим затиљком на обијељени, влажни зид, који је још мирисао на свјежи, недавно загашени креч, лијепа Зејна Ђул-бегова сједила је на своме ускоме и тијесноме пенџерићу. Разгрнувши свилену кошуљу на прсима и ослободивши набрекле, једре дојке, које су, испод златом везених пешева, извиривале као грличићи из гнијезда, пустила је да их залијевају широки, топли млазеви плаве мјесечине, која се пробијала кроз густе мушебаке и челичне демире, и да их шкакљи, као уздах лаган, мирисан вјетар, што се прокрадао одоздо из баште и играо се њезиним плавим витицама, које су јој се повијале изнад чела попут провидна дима, мрсећи их и мијешајући са струцима младога феслиђена, засађена испред мушебака. По вјечно бљедуњавом лицу Зејнину разливала се танка, мрежаста румен; влажне, плаве очи свијетлиле су се, сијевале и брзо прелијетале с предмета на предмет; полурастворене усне подрхтавале су; а танки прсти грчевито су трзали и чупкали полусвелу ружу, која јој мало прије паде са прсију. По покретима њезиним, по убрзаном дисању и плашивом трзању при најмањем шушњу, лако се могло познати како је бујна младост у напону разавире и како јој у прсима кипи и врије. Што је више вјетар миловао и окађивао је мирисом феслиђена, прсти су јој све то грчевитије чупкали ружу и јака, потајна ватра обузимала јој све то јаче читаву снагу и све обло, пуначко тијело. Готово би да искида и збаци све хаљине са себе, да изломи и демире и мушебаке и да се, гризући и уједајући саму себе, слободно окупа у мјесечини... И док се у кући све смиривало, она је постајала немирнија ... Ништа се више ни чуло није, осим тапкања гојазног мачка по старој таваници, са које је лагано, као прашина, падала црвоточина, Ђул-бегова хркања из друге собе и тихог цијукања читаве једне мишје породице, однекле из буџака. Два пута долијетао је слипимиш и, ударивши крилом о демире, враћао се натраг, а она се стресала, скакала и, као постиђена, опет сједала на старо мјесто, прислањајући чело уза зид да јој се расхлади.
Изненада као да нешто шушну у башти и једна овећа наранџа удари у мушебаке. Зејна се трже, изви се као поплашена птица и поче ослухивати. И друга наранџа удари у мушебаке, а струк феслиђена, погођен њоме, преломи се и паде пред демире.
Лаган осмијех заигра Зејни на лицу. Брже-боље састави кошуљу на прсима, сапучи јечерму и забаци косу, која јој се повијала изнад чела. Огрнувши се танким чаршавом мјесто фереџе, полако и опрезмо, као мачка, поче се низ басамаке спуштати.
— Ето је! — као да прошапта неко кад се помолила на баштенском капиџику. — Она је!
Она се још јаче умота у онај чаршав и стаде близу капиџика. Махну руком према ономе мјесту одакле се чуо шапат.
— Чекаш ли нас? — запиташе два-три гласа и, у исти мах, читава киша цвијећа осу се на њу. Руже, карамфили и шебоји разасуше се по чаршаву, а један катмер задржа јој се у коси и паде готово по очима.
— Чекала сам одавно — одговори она тихо, не мичући се, као да се бојала да не стресе са себе оно цвијеће. — Ви сте вечерас закаснили.
— Бојали смо се Ђул-бега — дочека једно момче јаче. — Он је плах и у њега нема шале, па смо чекали да заспе.
— Засп’о је он одавно — одговори Зејна — и ја сам сидила сама. — Затим, као да се нечег сјети, брже дохвати онај катмер и издиже га изнад главе. — Коме сам најдража? — викну готово гласно. — Ко ће дати више за њ?
— Био је у твојој коси ... Ја дајем десет дуката! — узвикну оно момче.
— Јефтина сам, Омере, — одговори Зејна брзо.
— Даје ли ико више?
— Ја дајем двадес’! — повика други.
— Ни то није пуно, Мујо! — опет ће она. — Колико ти дајеш, Хасане?
— Ја педесет! Педесет ћу дати, макар прод’о бабовину.
Она се засмија, па омириса цвијет и пољуби га.
— Не дам га за паре — викну, машући њим испред очију. — Ја ћу га бацити, па који га уграби, његов је.
И, заигравши се цвијетом, баци га далеко од себе.
Сва три момка потрчаше мјесту гдје је цвијет пао и, гурајући се и туркајући, попадаше око њега. Сваки се старао да га што прије дочепа. Хасан и Мујо стукнуше са главама и застењаше обојица, а Омер, који је и по трећи пут посрнуо, дохвати цвијет и подиже га.
— Мој је! — побједоносно узвикну. — Ево га!
Па га показа свима, пољуби га и задјену за појас. Хасан и Мујо, чешкајући се и попријеко гледајући један другога, опет се приближише Зејни и опколише је.
— Хајде баци још један цвит! — замоли Хасан.
— Само је један био у мојој коси и само сам њега пољубила — одговори Зејна. — А други вам и не триба.
Хасан не одговори, а ућута и Зејна. Лупкајући папучицом о један камичак, гледала је неко вријеме како се мрки леандери повијају и чешу о стари, искривљени зид и како, попут ситних варница, пролијећу свијетњаци испод њих и губе се у жбуњу ружа, јоргована и мокрој, свиленој трави.
— А је ли данас иједан мислио на ме? — изненада запита она, брзо се окренувши на пети. — Који је мислио?
— Ја — живо дочека Хасан.
— И ја, и ја, — повикаше Мујо и Омер.
— А може ли вам се вировати?
— Да нисмо мислили, не би брали цвића да те њиме заспемо — упаде Омер.
Хасан се саже и подиже једну ружу што је пала са чаршава, па се закити њоме.
— А ти? ... Јеси ли мислила на кога? — запита тихо.
— Ја? — одговори она извијајући се. — Ја не мислим ни на кога. Читав сам дан била на љуљајци, са јараницама, па смо играле и пивале... Ах, што смо теферичиле!
— Ти вазда теферичиш — уплете се Мујо.
— Ја хоћу да ми читав живот буде теферич — осијече она живо. — Не могу ја без тога... Крв ми така, па нећу ништа друго него весеља, смиха, друштва... хоћу младости да се намладујем и све да чиним што младос’ иште, све... — Па се и опет окрену на пети и хитно се заклони за канат од капиџика. — А какви сте ми и ви момци! — викну некако подругљиво. — Мртви сте, потуљени, жалосни!... Не знате ни да говорите ... Дошли да вас ја разговарам!...
И брзо се измаче, измахну канатом, те затвори капиџик.
— Зејно, Зејно, шта радиш? — викну Хасан ударајући у канат. — Зар нас гониш?
— Не требате ми! — окреса она жешће. — Тражићу ја веселије момке, који горе кад говоре, а прже кад се примакну ... Ви сте слабићи.
— Зејно!
— Вечерас ме не зовите! — одговори. — Ако се мало загријете, а ви дођите сјутра.. . Ако останете таки, немојте ни долазити...
И, не сачекавши одговора, оступи од каната, и опет, полако и опрезно, пође уза степенице...
II
Хасан, Омер и Мујо били су давнашњи јарани и надалеко чувени као кршни и наочити момци. Ни једноме од њих није се навршило пуних двадесет година кад су се први пут удружили и почели се кретати кроз махале да ашикују са дјевојкама. Свакога петка, иза ићиндије, састајали су се у Омеровој башти и одатле полазили, богато одјевени и окићени цвијећем, носећи шаргије под пазухом. Заустављали су се готово пред сваком кућом гдје су знали да има дјевојка. Пјесмом или ударањем длана о длан мамили су је на пенџере, на врата или на капиџике; шалили се и ћеретали са сваком. Ишли су готово од врата до врата и за један дан обишли би по петнаест дјевојака.
Зејну су познали тек прије неколико мјесеци. Познао је сасвим случајно први Омер. Ишао послом испред Ђул-бегових врата и не сањајући да и у тој кући има дјевојка која је стасала за удају. У пролазу удари га неко ружом у леђа и прије него што се могао окренути, друга ружа ошину га по образу. Кад је погледао на врата, није могао опазити никога, јер су била готово затворена. Видио је само иза каната један крај свилених димија, нешто слично прамену магле, и чуо грохотан смијех. И он се морао осмјехнути и пошао је даље.
Другога дана све је испричао јаранима и замолио их да оду тој »Ђул-беговој љепотици«. На врата, додуше, нијесу смјели поћи, јер су се бојали Ђул-бега, кога су сматрали као напрасита и опасна човјека, али су се здоговорили да окрену преко баште и да је измаме на баштенски капиџжик ... Хасан је знао најбоље тамбурати и он је морао на шаргију намамити.
Кад су је први пут угледали, није им се учинила толико лијепа. Видјели су виђенијих, стаситијих, једријих дјевојака и она им је, некако, изгледала као дијете, право беговско дијете: малена, бљедолика, без капи крви у образима, без бујних прсију и облих, дебелих мишица. Једино очи, плаве, влажне очи, што су јој се свијетлиле и сијевале више него у других и што је била живља, вижљастија, веселија од других. Друге се нијесу знале онако шалити као она; биле су ћутљиве, хладне, сувише стидљиве ... И остали су с њоме пуна два сахата, а да ни сами нијесу знали како им је брже вријеме прошло.
Кашње су јој долазили свакога петка. Код других дјевојака остајали су мање; код ње су остајали по неколико сахати. Затим сасвим оставише неке дјевојке, само да код ње могу дуже остати. Најпошље оставише све и долажаху само њојзи. Долажаху петком, па суботом, па сриједом, док не окренуше да долазе сваки дан, касно, по ноћи, кад јој сви у кући поспу. Сад је више нијесу мамили ни тамбуром, ни пјесмама; доста је било да ударе наранџом у мушебаке и она се јављала.
А што су чешће долазили Зејни, што су се боље познавали с њоме, јарани као да почеше зазирати један од другога, побојавати се. У чаршији, где су им дућани били у једноме низу, непрестаино су пазили шта који ради, гдје иде, с ким говори. Увече је чувао један другога да му не измакне из очију, бојећи се да не би сам отишао Зејни. Мање су и говорили међу собом, а ако су говорили, старали су се да им њезино име не пређе преко уста. Један другоме хвалио је друге дјевојке, али ње није спомињао. Увече, ипак, ишли су само њојзи и сваки се старао да јој се што више свиди, да је што љепшим цвијећем заспе.
Зејна је, опет, сву тројицу примала једнако. Док је једне вечери више говорила са једним, друге вечери непрестано се шалила с другим. Ако је била расположенија, свакога је китила цвијећем; ако је била љутита, сву тројицу је грдила. Као да је знала да се они, због тога, све више љуте један на другога и као да их ие хтјела завадити, раздвојити их. Ако је опазила да који не зна сакрити љутњу, смијала му се у лице и изазивала друге да му се смију; ради тога сви су се морали устезати и силом савлађивати љутњу у себи.
А ни један јој није рекао да је воли, нити је и једном рекла да га воли.
III
Зејна се пробудила доцкан, након сванућа. Није хтјела устајати ни умивати се, него је једнако лешкарила и ваљушкала се на свом топлом, меком душеку, слушајући како ластавица, љуљушкајући се на јорговановој грани, цвркуће под прозором. Тек покаткада подигла би се мало и сјела у душеку, са необичним задовољством растављајући пешеве од кошуље и гледајући мали, румен као зрно од мерџана, младеж на средини прсију, између дојки. Загледала је и танке, готово провидне мишице — ширећи руке као да грли кога — па онда хитно трчала пенџеру, отргнула струк феслиђена и, заваљујући се поново на душек, кидала га зубима, чупала и разбацивала око себе.
— Дивојка сам и опет момци неће да ми долазе! — рече готово љутито и као кроз плач. — Долазе ми тројица, па и они мртви, слаби и не знају да говоре... А ја би’ да долази стотина ... па да ми говоре пуно ... само о севдаху ...
Па, разбацивши расплетену косу по јастуку, око главе, уздахну.
— Ах ... да ми је да се удам!
Ластавица је под пенџером још увијек цвркутала; два лептира, љубећи се, заигравали су се уз мушебаке изнад феслиђена; мирис мокре, орошене траве испуњавао је собу, опијао је и као нагонио да више уздише ... Она би дуго лешкарила, нити би јој и на памет падало да још устаје, да се изненада на вратима не појави слушкиња јој Хана, Циганка, и, не проговоривши ни ријечи, уђе у собу. Циганка, мршава и слаба дјевојка, од које је силно заударало зејтином, којим је мазала густу, црну, по средини надвоје раздијељену косу, приступи Зејни и узе је за руку.
— Облачи се! — рече јој тихо.
— Иђи! — окоси се Зејна и одгурну је. — Шта ћеш ми сад? Зар не видиш да све пива, све мирише око мене, а ти...
— Облачи се! — понови Хана не слушајући је. — Давно се свануло . .. Бабо ти је у чаршију отиш’о ...
— Остави ме! — готово цикну Зејна. — Кад ме бабо не зове, нек ме нико не дира...
— Облачи се! — дочека Хана и по трећи пут, још упорније. — Момче једно врза се око башче има читав сахат.
Зејна брже-боље скочи и исправи се.
— Које момче? — запита живо. — Знаш ли га?
— Видићеш, — одговори Хана лукаво.
— Је ли лип?
— Видићеш.
— Је ли бег, је ли ага, ко је?
— Видићеш ...
Зејна се љутито осврну и хтједе је ударити, али се Хана вјешто уклони и брже шмигну кроз врата. Она се брзо поче облачити. И јечерму, и димије, и све као да хтједе уједанпут навући на се. А, као за инад, запињале су јој споне за плетенице и није их могла лако отплести... Једва се уредивши, хитно узе чашаф, огрну се њиме и потрча низа степенице.
— Ди је? — запита Хану, која је стајала близу капиџика. — Ди је он?
— Видићеш — одговори Хана као и прије и опет се брзо уклони испред ње.
Зејна отвори капиџик и уљезе у башту. Руже, што су јој ноћас попадале са чашафа, ваљале су се по тлима, укаљане и полусвеле, и она их је немилосно газила, не загледајући их. Брзо је газила и по трави, не марећи што су јој се квасиле папуче и чарапе и што су је јоргованске гране шибале по лицу.
— Па ди је он? — запита, огледајући се на све стране. — Ди је? ... И ко је то?
Неколико пута пође уз башту и низ башту, завирујући чак и под жбунове, као да се ту сакрио. Најпошље се окрену и хтједе се вратити. А тада јој, иза леђа, шушну нешто и крупна наранџа паде јој пред ноге. Она се трже, погледа и иза плота, украј леандерова дрвета опази Хасана.
— Аах, ти си? — отегну напућивШи усне, разочарана. Надала се да ће угледати каква нова, још љепшег, непозната момка, па се преварила. — Шта ћеш? — запита га.
— Ех, шта ћу? — одговори Хасан осмјејкујући се. — Зар ти није драго што си ме видила?
— Па често се виђамо — хладно одговори она.
— Ама никад нисмо били сами — дочека Хасан јаче. — Вазда су јарани са мном, а ни пред јаранима не сми се свашто говорити... И данас сам се једва украо ... Поручио сам им да сам болестан (нисам ни у дућан ишао) и ево дош’о теби...
Зејна се ухвати за стабло леандерово и поче трести њиме, те се читава киша са мокра лишћа осу на њу.
— Па шта ћеш сам? — запита.
— Ја... Знаш ли шта ћу? — поче муцати Хасан, играјући се сахатним ланцем. — Ја ћу да ти мени кажеш кога од нас тројице највише бегенишеш?
— Што ће ти то? — запита Зејна зачуђено. — Што ће?
Хасан, као да се мало осоколи, прислони се уз плот и погледа јој право у очи.
— Триба ми — рече — триба ми, јер... јер си ми драга више него њима... јер умрих за тобом ... јер ми пуче срце од севдаха ... Не знаш ти какве ја муке мучим, долазећи с њима и гледајући како са сваким једнако говориш ... Не знаш ти...
— А? — само што отегну Зејна, а у прсима као да јој се пробуди нешто и силно поче играти.
— Не знаш ти како је мени било — узвикну Хасан, ударајући се у прса — кад је Омер уграбио твој катмер!... Не знаш ти, а ја знам, јер мене пече ... ево овди ме пече... и гори, и боли, и пуца ...
Да је и неко други тако говорио, Зејна би га, у овај час, прогласила најљепшим момком. Хасан јој је сад изгледао мимо све остале и његове ријечи звониле су јој у ушима као најљепша пјесма. Нити је знала одговорити, нити се мицала ... Само је слушала, управо гутала сваку ријеч, оборених, полусклопљених очију, а свилена кошуља, на лијевој страни прсију, лагано је одскакивала и таласала се као и она висока трава испод пенџера.
— Ја у дану мира немам, ја у ноћи сна немам — настављао је Хасан жешће, још више осокољен њезином забуном. — Мис’о ми лети око тебе к’о чела око цвита и ја ништа не желим, него само тебе, само тебе ... Уби ме ... ево ти ножа па уби... халал ти моја крв ... само ми немој рећи да ти нисам драг ...
— Ја то нисам ни рекла — дочека Зејна брзо, а глас јој дрхташе баш као у ластавице. — Нисам никад рекла — нагласи јаче.
— И хоћеш ме? — запита он ватреније.
— Хоћу — одговори она без размишљања.
Хасан прихвати за плот и поче трести њиме, као да ће га из темеља разрушити.
— Дај ми барем руку кад ти не могу ближе! — викну пошто се увјери да му је сав напор узалудан — Руку ми дај да је само стиснем!
Зејна му пружи руку коју он стиште објема.
— И немој се више јављат’ кад те они зовну, — рече јој. — Немој излазит’... Ја вечерас нећу с њима, јер сам каз’о за болес’, ама ћу доћи шјутра... Немој. с њима!
— Нећу.
Хасан јој стеже руку још јаче и пољуби је.
— Фала ти — рече полазећи. — Фала ти велика!
Она остаде и дуго гледаше за њим. Први он споменуо јој је о севдаху, он је и освојио. И кад је замакао у криве сокаке и изгубио се, она је једнако стајала и једнако мислила на њега. Као да се надала да ће се поново вратити и још дуго ... дуго говорити јој онако лијепо о својим севдалинским патњама...
IV
Узалуд су Омер и Мујо долазили по ноћи и бацали наранџе, Зејна им се није јављала. Она је, сакривена, погурена стајала крај пенџера, вирила кроз мушебаке, видјела их обојицу и није хтјела сићи. Два пута само, као по неком нагону, скакала је и прихваћала за чашаф, желећи, ако ништа друго, а оно да им каже да јој не dолазе више. И није могла. Жао јој их било, жао да их тако одбије. А друкчије није смјела силазити, јер би погазила ријеч задану Хасану. Дуго, дуго гледала их је како се мотљају по башти, како нестрпљиво кидају мрко лишће леандерово и бацају га око себе, како се сашаптавају, а дугачке им сјенке као да пужу по трави и љубе се. Кад су, након дужег времена, оборених глава кренули из баште и почели прескакати плот који је крцкао, њој као да нешто задрхта поd грлом. Зажали за њима и хтједе да затресе мушебацима, да их зовне. На очи јој навријеше сузе. Као да је знала да је остављају и да јој више неће доћи... »Али ће доћи Хасан«, као да јој шапну неко. И она одступи од мушебака, спусти се на душек и, налактивши се на мали, златом везени јастук, замисли се ... Мислила је о Хасану ... Као да је хтјела у памети поновити све ријечи што их је јутрос изговорио. И као да и сада слушаше меки му, пријатни глас који је успављиваше као што дијете успављује мајчина пјесма, а нешто мекано, лагано, попут малога паука, као да јој је пузало и шкакљило је по прсима.
— Како ли је лип Хасан! — прошапта као кроз сан, полугласно, грлећи јастук и уједајући га. — Лип, лип, лип к’о нико!...
Другога дана дошао је он и још дуже разговарао с њом. Питао је и о јаранима: јесу ли долазили и је ли им се јављала. Кад му је казала да није, обрадовао се, иако је изгледало да јој потпуно не вјерује. Бојао их се обојице, нарочито Омера; бојао се да му је не преотму.
Након неколико дана запроси Зејну у Ђул-бега. Није се усудио да сам пође, него је послао рођака Махмут-агу и са страхом очекивао одговор. Но стари Ђул-бег није био тако страшан како га је он замишљао. Наравно, Махмут-агу није примио раширених руку, али није био ни осоран као обично.
— Ти знаш да је у мене само једно дите, само Зејна — рекао је, пажљиво га саслушавши. — А ја је не могу тако дати док се не промислим и док њу не запитам... Она ми је све на свиту и кога она бегенише, тога ћу бегенисат’ и ја.
Увече, чим је дошао кући, послао је Хану да Зејну зовне. Заваљен међу дугачке јастуке, са натуреним турбаном на челу и цријевом од наргиле у руци, поносит, озбиљан и миран, сједио је на својој шилти као какав султан. Гладећи густу сиједу браду, која му је покривала половину појаса, очекивао је Зејну, а кад се она појавила на вратима и приступила му руци, само је лако помиловао по лицу и пољубио у чело.
— Зејно, питаћу те нешто — рече меко, отежући и наглашавајући сваку ријеч. — Знаш... ти више ниси дите, ти си дивојка, па ...
Зејна обори очи и поче се играти крајем од бошче.
— Дивојка си, па немој се чудит’ ако те запитам: знаш ли Хасана Рахића?
— Знам, бабо, — одговори Зејна шапатом, руменећи и стидљиво окрећући главу у страну.
— Какав ти се чини?
Зејна пусти бошчу и поче ломити прсте, испод ока погледајући на врата, као да се спремала да чим прије побјегне из собе.
— Он те проси — настави Ђул-бег мирно. — А мени се не чини отпадно момче и ја бих те дао, ако ти... Ама ако га ти нећеш, ја не дам! — осијече брзо.
Зејна се прену, подиже главу, па раширивши обје руке обави их оцу око врата, а лијепо лице сакри му у браду.
— Ако нећеш, ја не дам! — окреса бег, лагано је отурајући. — Ти не триба да плачеш. Ти само реци...
— Хоћу, бабо, — одговори Зејна стежући га још јаче. — Ја хоћу!...
Ђул-бег јој узе главу међу руке и погледа је.
— Е, кад га хоћеш, брже ће вам бит’ свадба — рече. — Он је поштен и чини ми се да ће ти код њега бити липо ... Само га добро пази и све му угађај к’о своме домаћину и немој ми оцрнит’ образа у туђој кући... Ти буди добра њему, а ако он теби не буде, онда знаш ди ти је очева кућа. Ако се тамо не намириш, моја су ти врата вазда отворена ... Оцу нећеш бити тешка ...
Па лијено подиже руку и показа Зејни врата.
— А ја остах самац к’о сухо дрво — дубоко уздахну пошто је изашла из собе.
V
Послије три мјесеца Зејну је готово тешко било познати. Дошла је некако свјежија, ведрија, пунија: очи су јој биле још влажније, зенице као да се рашириле и дошле тамније, а напућене усне руменије, сочније и као да су се на њима познавали трагови безбројних, страсних пољубаца. Хасан је, опет, био мршавији, бљеђи; жућкасте пјеге нагрдиле га по лицу; поглед му постао мутан, уморан, готово туп ... Он је био и некако ћутљив и, премда се старао да буде што љубазнији са Зејном, ипак није знао више онако говорити као прије. У кући, осим њих двоје, била је још само сестра Хасанова, танковијаста, црноока Зиба, која се вјечито уклањала и сакривала од њих, те су се ласно могли предавати љубакању. Зејна је по кући пратила Хасана као сјенка, нити га је хтјела пуштати од себе, осим кад је ишао у дућан. Бијеле, танке руке непрестано му је обавијала око врата, тражећи му уста и чешкајући образ његовим брковима. Сједала му је и у крило, гледала му право у очи и, ако јој је изгледао снужден или изнемогао, прснула би у грохотан смијех... Тада се морао засмијати и он... Као дијете узимао је на руке и носао по соби, шкакљећи је и нагонећи, да се трза и праћака као риба. Најпошље су, изморени и једно и друго, падали на шилте и дуго лежали загрљени, док је његова глава почивала на разголићеним јој прсима.
Увече су излазили на авлију и сједили на трави, прислонивши се леђима уз напукли, мрки зид. Зејна, забацивши замршене косе, пјевала је, а Хасан је пратио уз тамбуру. И док су пошљедњи сунчеви зраци умирали на меснатим листовима дивље смокве, израсле изнад раскрхане стрехе, док се, са високе мунаре пошљеђњи усклик мујезинов истапао у провидном сумраку изнад старих, накривљених димњака и бакарномрких, гордих кипариса, њихова је пјесма расла и звонила, разлијевала се по свој авлији и ломила се о зидове ниских комшијских кућа, откуда се враћао тих, нечујан, умирући одјек.
— Да ми је ’вако до гроба поживити — узвикивала је Зејна, наслањајући му се на раме. — Да ми је ’вако вазда!...
— Додијаће ти — одговарао је уморени Хасан, остављајући тамбуру. — И младос’ се изломи и умре к’о и наша писна и тада ...
— Не говори о томе — прекиђала га је Зејна, запушивши му уста пољупцем. — Кад ти дају чашу медовине, а ти је испијај и не мисли о томе хоће ли је нестати. Није наше сад да размишљамо. Сад триба живити!
VI
Једнога дана, прије него што је Хасан дошао из чаршије, приступи Зиба Зејни и повуче је за собом, у прикрајак један, гдје их нико не би могао опазити. Зејна је зачуђено гледала и из почетка затезала се; али по лицу Зибину могло се познати да има нешто врло важно да каже и, из пуке радозналости, пође за њом.
— Шта је? — запита смјешкајући се. — Шта се то десило?
Зиба је привуче себи и наднесе јој се над ухо.
— Нећеш ли Хасану казати што ти испричам? — запита.
— Нећу — осијече Зејна и, опазивши ђа јој Зиба потпуно не вјерује, пригрли је. — Нећу, дина ми! — додаде.
— Знаш ... нешто има ... нешто — поче шапутати Зиба, приљубљујући се уза њу. — Шаћир-бег ми долази — прошапта тише. — Долази сваки прекодан ...
Зејна је одгурну и поче се гласно смијати.
— Не ... немој — узвикну преплашена Зиба, покушавајући да је ухвати и да јој зачепи уста. — Немој се смијати... Чуће нас ко ...
— Нека чује — одговори Зејна јаче. — Како си чудна!... Право дите!... Шта је ако ти долази? ... И мени су момци долазили...
Зиба уздахну.
— Није мени што он долази — прошапута. — Долази ми, ево, шести пут и то ... Ама он је кршан, па некако чудно’збори и чудно гледа, све му ватра из очију сипа, па ...
— Па шта? — запита Зејна нестрпљиво. — Па?
— Па ... ја га се бојим ... Бојим се бити сама с њиме. Чудан је ... чудан и лип ... не знам ти казати како. И драго ми да сам с њиме и бојим га се... бојим ...
— Неће те изисти — дочека Зејна живље. — Није вук...
Зиба накриви главу и погледа је молећи.
— Знам ја да неће, ама се опет бојим — рече мазно. — Ја бих волила... волила бих кад би и ти близу била, па да нас гледаш и да слушаш... и знаш и липше говорити с њиме.
— Ја с њиме? — узвикну Зејна зачуђена. — Како ћу ја, удата, говорити с туђим момком?
— Ама ти говори за ме — поче је молити Зиба. — Кад си ти близу, и ја ћу више говорити и бићу слободнија. Овако се бојим и ... стидим ...
Радозналост и овај пут нагна Зејну да пристане.
— Па хоћу — рече тихо — ама да Хасан не сазна.
— Неће — обећа Зиба. — Никоме нећу казати...
Друге ноћи састале су се обје са Шаћир-бегом. Док је Хасан, заморен и малаксао, чврсто спавао, искрала се Зејна из собе и састала се са Зибом. Затим су обје, полако, отишле код врата и тихо, бојећи се да мандал не шкрине или реза не заклепеће, отвориле их. Овај чудновати посао, пун неке тајанствености и страховања, необично се свиђао Зејни и она је била узбуђенија од Зибе. Сјетила се свога ашиковања, својих вечери и, са великим нестрпљењем, чекала је Шаћир-бега ... Кад га је опазила, умало није узвикнула од чуда!... Био је много љепши од свих њезиних момака: висок, прав, блиједа лица и великих, крупних очију. Кад је ишао, увијао се као трстика и некако чудно заплетао ногама, као да не стаје на землиу, него га нешто носи; а кад је говорио, говорио је меко и лијепо, слабо изговарајући слова р и ш, што се Зејни много свиђало.
На првом састанку она се устезала и није говорила дуго. Кашње као да се ослободи, те ни њему ни Зиби није дала да дођу до ријечи. Смијала се, шалила и тапшала као раздрагано дијете, не сакривајући лица и хотимично стријељајући Шаћир-бега својим плахим погледима. Зиба је била усхићена њезиним држањем и завидила јој је.
— Ах, да ја знам тако к’о ти... да знам ... — говорила је уздишући. — Све бих дала!
— А ти учи — одговарала је Зејна, љубећи је у чело. — Ја ово све говорим да тебе научим... Све због тебе!... Кад научиш, ето ти Шаћир-бега, па говори сама.
VII
Док је Зејна све више и више говорила, распаљивана страстима, дотле Хасан као да се све то више хладио. Постао је замишљен и ћутљив. Љутио се на ситнице; често је, иако благо, одгуривао од себе. Ако је каткада затражила да се као и прије заигра с њоме, називао је дјететом и прекоравао је зашто боље не пази на кућу и зашто више не ради. Из почетка се љутила на то, плакала, кидала се. Кашње је ћутала и постајала тужнија. Ћутала је преко читава дана. Тек увече, кад би Шаћир-бег дошао, постала би веселија и опет је говорила, брбљала као и прије. А Шаћир-бегу се свиђало њезино чаврљање. На Зибу је већ мање гледао; само се окретао Зејни и њу запиткивао или пецкао. Почео јој чак и хурма доносити из чаршије и необично се радовао кад би га гађала коштицама у црвени фес или у чело ...
— Ама што те више не проси? — питала је она Зибу једне вечери пошто су испратиле Шаћир-бега. — Што те не проси? Долази сваку вече, а узалуд...
— Ја не знам — одговори Зиба готово кроз плач. — Све ми се чини да му нисам више драга.
— А што га не запиташ?
— Како ћу? — запита Зиба зачуђено. — Волила бих умрити, него га запитати.
— Хоћеш ли да га ја запитам?
Зиба је погледа, рашири руке и обгрли је.
— Што ... што питаш? — запита јецајући. — Ја ћу умрити без њега ... Питај га!
— Остави ме насамо с њиме неколике вечери одговори Зејна милујући је. — Ја ћу све уредити. Брже ће сватови, не бој се!
И почела је сама да се састаје са Шаћир-бегом и да с њиме разговара. Љепша и веселија него икад, употребила је сву своју мајсторију, али не да га задобије за Зибу, него да га заплете у своје мреже. Примицала му се близу, сасвим близу, да јој је могао осјећати врели, опојни дах на своме образу; увијала се пред њим толико да су јој се пешеви од кошуље растављали, те јој је лијепо могао сагледати груди; тресла је својом плавом косом, а из страснога јој шапата избијало је нешто слатко, нешто што као медовина опија, заноси, дражи човјека... Шаћир-бег није могао говорити... Он је само гутао страсним, пожудним погледом. Једва се могао савладати да јој не приступи, да је не узме на руке и побјегне с њоме некуда далеко и... да је »поједе као шећерлему«.
Најпошље јој се предаде и поста њезин, само њезин.
— Ти само заповидај, а ја ћу слушати — рече одлучно. — Ако хоћеш у воду, у воду ћу; ако хоћеш у гору, у гору ћу... Шта хоћеш, ради са мном ... Твој сам и душом и тилом, твој увик...
— Не бој се, све ће добро бити — одговори она, гладећи му бркове. — Не преврни виром, па ћу бит’ само твоја!
— Убио ме бог ако преврнем! — закле се он.
Првога петка, зором, не казујући ништа ни Зиби ни Хасану, Зејна се огрну фереџом и пође оцу. Затече Ђул-бега сама, у башти, гдје замишљен и суморан, сједи на трави под леандерима и пуши. Опазивши је, старачко, наборано лице разведри му се, а брада се заталаса.
— А што си ми ти то уранила? — запита меко, развлачећи широка уста. — Шта је то теби?
Зејна му приступи, пољуби га у руку и спусти му се у крило.
— Ако нећеш да ти умрем, а ти ме избављај, — викну грцајући. — Ја не могу више живит’ са Хасаном.
— Са Хасаном? — отегнуто запита стари бег, отурајући чибук. — Шта ти је радио?
— Он ... он је чудан ... Љути се вазда и...
— Да те не бије? — запита бег љутито.
— Не бије — брзо одговори она. — Не бије руком, ама ме бије погледом, бије ме са ричи, бије ме кад уздахне ... Не могу више с њиме па не могу ... Убиј ме, ама не могу.
Ђул-бег се замисли.
— Па шта ћемо? — запита.
— Нека ме пусти.
— А ако не хтио?
— Хоће силом ...
Стари бег набра обрве и замисли се. Затим се лагано и поносито као и обично диже, исправи се и, огрнувши се големим, тешким ћурком, а велики нож задјенувши за појас, пође. Упути се право Хасанову дућану.
— Јеси ли сам? — запита Хасана, који је осамљен сједио на своме ћепенку и танком сламчицом чистио свој ћилибарски цигарлук. — Нема нико с тобом?
— Нема — одговори Хасан и устаде испред њега, држећи у знак поштовања руке на појасу. — Сам сам.
Ђул-бег уљезе мирно и достојанствено и сједе на једно сандуче.
— Ја ти нећу дуљити — рече мргодно, глеђајући Хасану право у очи, — и одмах ћу ти казати рашта сам дош’о ... Зејна ми је јутрос дошла ...
— Зар је теби отишла? — упаде Хасан зачуђен. — А ја мислио да је отишла некуд у комшилук ...
— Она ми је дошла — настави Ђул-бег не слушајући га — и тужила се на те. Не може више с тобом живити...
— Не може? — прекиде га Хасан и порумени до ушију. — Са мном Зејна не може?
— Не може — потврди Ђул-бег јаче. — Не може никако.
— А шта сам јој учинио? — запита Хасан нестрпљиво. — Ако ја њу нисам пазио, није нико никог ... Ево главу да дам за њу, ако хоћеш... Све своје да дам за њу... Зар ја њој на жао да учиним?
Ђул-бег, гладећи браду и подругљиво се осмјехујући, саслуша га.
— Све су то приче — рече. — Доста је кад те она више не бегенише. Ту више нема сриће...
— Па шта хоће она? — узвикну Хасан као изван себе. — Шта каже?
— Да је пустиш — окреса Ђул-бег кратко. — То хоћемо и ја и она.
На глатко избријаном лицу Хасанову оне жућкасте пјеге као да се раширише, широке ноздрве почеше му подрхтавати.
— Никад ја њу нећу пустити! — викну узбуђено. — Шта хоће, учинићу јој, ама то нећу... Не могу ја без ње, не могу ... — и глас му задрхта. — Ако сам каткада био плахији и окосио се на њу, то је нехотице... Опет не могу без ње; ти не знаш шта је она мени...
— Пустићеш је — рече Ђул-бег не повисујући гласа а нож извуче испод ћурка. — Ако нећеш, моја јали твоја глава одлетиће ... Оно је једино моје дите ... Док сам ја жив, свака ће јој жеља бити испуњена...
Хасан стаде пред њега и очајно поче ломити прсте.
— Ама зар је дотлен дошло? — запита готово кроз плач. — Зар не може друга бити?
— Пустио је јали не пустио, она ти се више неће вратити — осијече Ђул-бег — а једна глава полетиће...
— Кад је тако, ја не тражим да ме силом воли! — рече Хасан тужно и обори главу. — Пустио је јали не пустио, ја данас закопајем срићу.
Тога дана Зејна се назвала пуштеницом.
VIII
Кад је дошла у Шаћир-бегову кућу, изненадила се. Затекла је богатство о каквоме ни сањала није; богатство много веће него и Ђул-бегово и Хасаново заједно. Да је што љепше дочека у својој кући, Ша-ћир-бег није жалио трошка. Одаје, по којим је она ходила, покрио је најтежим ћилимима, испунио их безбројним јастуцима и шилтама од чисте кадифе, а зидове окитио големим таблицама, исписаним стиховима из Корана.
IX
Но као да ни Шаћир-бег није могао дуго мушки волити. За непуну годину дана Зејна и опет као да постајаше тужнија. Љутиле су је слушкиње; љутио је Шаћир-бег са својим вјечитим понудама. Све јој је доносио, све давао, и што је желила и што није желила, покоравао јој се, слушао је. А њојзи све додијало. Волила би чак да се инади, да се свађа и криво јој је било, што је све то пажљиво избјегавао. Барем да се једанпут наљути на њу, да је опсује, да је удари. Чинило јој се да би јој све лакше било, него овако. »Има ли мрве мушке крви у себи, има ли срца?« питала је саму себе, одбацујући ђердане и кидајући их љутито. »Даје ми све што ја иштем, ама од мене не иште готово ништа... боји ме се... хоће да му све нудим, да му се намећем...«
И по читав дан ходала је из собе у собу, гонила слушкиње, бацала ствари којима се до јуче забављала. Сједала је на пенџер и гледала момке, младе, здраве, једре, како промичу улицом и иду у ашиковање. Гледала их је и једва се могла уздржати, а да не узвикне, да се не баци на њих ружом или каранфилом, да их не зовне себи... И опет се сјети оних ноћи, влажних, мирисних ноћи, кад су јој долазили момци и изазивали је наранчама. Дрхтала је мислећи на њих и још љуће кидала је ђердане и расипала дукате по тлима.
— Да ми се вратити у оне дане ... да ми се вратити... — шаптала је у буновном заносу... — Да ми је још онаквог смиха, весеља, разговора... а не ’вако к’о у тавници... Шта ће ми ’ваки дани, један к’о и други? ...
Сваки дан излазила је да гледа момке сама, сасвим сама, и сваки дан понављала је исте ријечи, са неким страхом очекујући вече, кад ће Шаћир-бег доћи да јој говори »оно што је и вазда говорио ... једно те једно« и да је онако тупо гледа.
И није могла дуго издржати. Опет се вратила оцу.
X
Читава јата момака мотала су се, доцније, око Ђул-бегове куће. Долазили су јутром, вечером, по ноћи. Комшије су се јадале да не могу мирно спавати од гласнога разговора, смијеха, пјесама и тамбура; неки су се заклињали да ће тужити суду. Зејна и опет као да се препородила. Као птица, пуштена из кавеза, слободно је јурила по кући, играла се, пјевала. Стари Ђул-бег као да је наново оживио поред ње и осјећао се млађи, чилији. Он, који је свеме свијету изгледао страшан, напрасит, на њу се није могао ни наљутити. Да је десет мужева оставила, све би јој опростио, само кад му је оживила ову кућу, гроб овај. Није се љутио ни на момке што су му искрхали плотове, изломили јорговане и леандере. Пустио би и кућу да му сруше, само кад му је Зејна онако весела. Једино Хана, која је увијек заударала на зејтин, што се љутила и гунђала, проклињући у себи све, пошто је имала двоструко више посла и чешће је морала прихваћати за метлу. Она се и сад усуђивала да одговара Зејни и да је, као и прије, дражи.
О Зејни се и говорило на све стране. У кахвама, баштама, берберницама, гдје год су се момци окупљали, спомињало се њезино име. По свима махалама само о њој пјевале су се пјесме, у којима су је поређивали са највећим цариградским љепотицама, па да јој ипак ниједна не би равна била. Ашици, који су јој долазили, мрзили су се и свађали јавно, на улици, а једанпут мало те ни је дошло и до крви. Двојица су хтиела да им ножи одлуче чија ће бити и једва је дружина успјела да их развади.
— Баш су момци! — узвикнула је Зејна, тапшући и поскакујући као дијете, кад су јој причали о томе. — Таки ваљају! Тако се радило и у старом, сретном земану. — Затим, стишавши се мало, питала је: — А ко је први потегао нож?
— Салих-ага, — одговорише јој.
— Онда ћу и бит’ његова ... То је мушко!
XI
Стари Ђул-бег умро је управо осмога мјесеца откако га је поново оставила и све имање његово оста Зејни. Салих-ага, муж јој, хтједе све узети у своје руке и свим управљати. Она му није допустила. Међу њима ради тога изроди се грдна свађа, која се и опет сврши разводом. Дала му је један виноград, само да је остави на миру, а она се опет врати у очеву кућу и поче живити по староме.
Шаћир-бег, остављени Шаћир-бег, који је једнако уздисао за њом, хтједе опет окушати срећу и примамити је себи.
— Хајде мени, Зејно! — звао је готово пузећи и гледао је оним молећивим, понизним, ропским погледом. — Откако си ми отишла, сва ми је радос’ отишла ... Нисам се ни женио, јер ми те нико не може заминити... Хајде, па да живимо заједно ...
— Нећу, Шаћире, — одговори она, милујући га по челу. — Не могу, јер ми више ниси драг, к’о што си био. Ја волим момка и чини ми се лип, док се не удам и док не поживим с њиме, а потље... додије ми сваки. Ја не могу једнога, не могу у једној кући, нит’ могу једнако живити... Ја хоћу да мињам, све да мињам, све осим младости...
— Ама што то? — запита збуњени Шаћир-бег. — Јеси ли инсан? Шта је теби?
Зејна затресе косом и унесе му се у лице.
— Шта ћу ја кад ми је крв така? — викну. — Јесам ли ја крива што ме Алах ’ваку створио? ... Ја друкчије не могу . ..
И, кидајући ружу са прсију, мирисним листићима засу га по образима, увијајући се и стријељајући га оним својим погледом, док се из баште чуло јецање тамбуре и веселе пјесме момчадије, која је нестрпљиво очекивала.
1905.
Извори[уреди]
- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 81-104 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|