Đul-begova Zejna

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Đul-begova Zejna
Pisac: Svetozar Ćorović


Svetozar Ćorović.jpg
Đul-begova Zejna


     Naslonjena kudravim zatiljkom na obijeljeni, vlažni zid, koji je još mirisao na svježi, nedavno zagašeni kreč, lijepa Zejna Đul-begova sjedila je na svome uskome i tijesnome pendžeriću. Razgrnuvši svilenu košulju na prsima i oslobodivši nabrekle, jedre dojke, koje su, ispod zlatom vezenih peševa, izvirivale kao grličići iz gnijezda, pustila je da ih zalijevaju široki, topli mlazevi plave mjesečine, koja se probijala kroz guste mušebake i čelične demire, i da ih škaklji, kao uzdah lagan, mirisan vjetar, što se prokradao odozdo iz bašte i igrao se njezinim plavim viticama, koje su joj se povijale iznad čela poput providna dima, mrseći ih i miješajući sa strucima mladoga fesliđena, zasađena ispred mušebaka. Po vječno bljedunjavom licu Zejninu razlivala se tanka, mrežasta rumen; vlažne, plave oči svijetlile su se, sijevale i brzo prelijetale s predmeta na predmet; polurastvorene usne podrhtavale su; a tanki prsti grčevito su trzali i čupkali polusvelu ružu, koja joj malo prije pade sa prsiju. Po pokretima njezinim, po ubrzanom disanju i plašivom trzanju pri najmanjem šušnju, lako se moglo poznati kako je bujna mladost u naponu razavire i kako joj u prsima kipi i vrije. Što je više vjetar milovao i okađivao je mirisom fesliđena, prsti su joj sve to grčevitije čupkali ružu i jaka, potajna vatra obuzimala joj sve to jače čitavu snagu i sve oblo, punačko tijelo. Gotovo bi da iskida i zbaci sve haljine sa sebe, da izlomi i demire i mušebake i da se, grizući i ujedajući samu sebe, slobodno okupa u mjesečini... I dok se u kući sve smirivalo, ona je postajala nemirnija ... Ništa se više ni čulo nije, osim tapkanja gojaznog mačka po staroj tavanici, sa koje je lagano, kao prašina, padala crvotočina, Đul-begova hrkanja iz druge sobe i tihog cijukanja čitave jedne mišje porodice, odnekle iz budžaka. Dva puta dolijetao je slipimiš i, udarivši krilom o demire, vraćao se natrag, a ona se stresala, skakala i, kao postiđena, opet sjedala na staro mjesto, prislanjajući čelo uza zid da joj se rashladi.
     Iznenada kao da nešto šušnu u bašti i jedna oveća narandža udari u mušebake. Zejna se trže, izvi se kao poplašena ptica i poče osluhivati. I druga narandža udari u mušebake, a struk fesliđena, pogođen njome, prelomi se i pade pred demire.
     Lagan osmijeh zaigra Zejni na licu. Brže-bolje sastavi košulju na prsima, sapuči ječermu i zabaci kosu, koja joj se povijala iznad čela. Ogrnuvši se tankim čaršavom mjesto feredže, polako i oprezmo, kao mačka, poče se niz basamake spuštati.
     — Eto je! — kao da prošapta neko kad se pomolila na baštenskom kapidžiku. — Ona je!
     Ona se još jače umota u onaj čaršav i stade blizu kapidžika. Mahnu rukom prema onome mjestu odakle se čuo šapat.
     — Čekaš li nas? — zapitaše dva-tri glasa i, u isti mah, čitava kiša cvijeća osu se na nju. Ruže, karamfili i šeboji razasuše se po čaršavu, a jedan katmer zadrža joj se u kosi i pade gotovo po očima.
     — Čekala sam odavno — odgovori ona tiho, ne mičući se, kao da se bojala da ne strese sa sebe ono cvijeće. — Vi ste večeras zakasnili.
     — Bojali smo se Đul-bega — dočeka jedno momče jače. — On je plah i u njega nema šale, pa smo čekali da zaspe.
     — Zasp’o je on odavno — odgovori Zejna — i ja sam sidila sama. — Zatim, kao da se nečeg sjeti, brže dohvati onaj katmer i izdiže ga iznad glave. — Kome sam najdraža? — viknu gotovo glasno. — Ko će dati više za nj?
     — Bio je u tvojoj kosi ... Ja dajem deset dukata! — uzviknu ono momče.
     — Jeftina sam, Omere, — odgovori Zejna brzo.
     — Daje li iko više?
     — Ja dajem dvades’! — povika drugi.
     — Ni to nije puno, Mujo! — opet će ona. — Koliko ti daješ, Hasane?
     — Ja pedeset! Pedeset ću dati, makar prod’o babovinu.
     Ona se zasmija, pa omirisa cvijet i poljubi ga.
     — Ne dam ga za pare — viknu, mašući njim ispred očiju. — Ja ću ga baciti, pa koji ga ugrabi, njegov je.
     I, zaigravši se cvijetom, baci ga daleko od sebe.
     Sva tri momka potrčaše mjestu gdje je cvijet pao i, gurajući se i turkajući, popadaše oko njega. Svaki se starao da ga što prije dočepa. Hasan i Mujo stuknuše sa glavama i zastenjaše obojica, a Omer, koji je i po treći put posrnuo, dohvati cvijet i podiže ga.
     — Moj je! — pobjedonosno uzviknu. — Evo ga!
     Pa ga pokaza svima, poljubi ga i zadjenu za pojas. Hasan i Mujo, češkajući se i poprijeko gledajući jedan drugoga, opet se približiše Zejni i opkoliše je.
     — Hajde baci još jedan cvit! — zamoli Hasan.
     — Samo je jedan bio u mojoj kosi i samo sam njega poljubila — odgovori Zejna. — A drugi vam i ne triba.
     Hasan ne odgovori, a ućuta i Zejna. Lupkajući papučicom o jedan kamičak, gledala je neko vrijeme kako se mrki leanderi povijaju i češu o stari, iskrivljeni zid i kako, poput sitnih varnica, prolijeću svijetnjaci ispod njih i gube se u žbunju ruža, jorgovana i mokroj, svilenoj travi.
     — A je li danas ijedan mislio na me? — iznenada zapita ona, brzo se okrenuvši na peti. — Koji je mislio?
     — Ja — živo dočeka Hasan.
     — I ja, i ja, — povikaše Mujo i Omer.
     — A može li vam se virovati?
     — Da nismo mislili, ne bi brali cvića da te njime zaspemo — upade Omer.
     Hasan se saže i podiže jednu ružu što je pala sa čaršava, pa se zakiti njome.
     — A ti? ... Jesi li mislila na koga? — zapita tiho.
     — Ja? — odgovori ona izvijajući se. — Ja ne mislim ni na koga. Čitav sam dan bila na ljuljajci, sa jaranicama, pa smo igrale i pivale... Ah, što smo teferičile!
     — Ti vazda teferičiš — uplete se Mujo.
     — Ja hoću da mi čitav život bude teferič — osiječe ona živo. — Ne mogu ja bez toga... Krv mi taka, pa neću ništa drugo nego veselja, smiha, društva... hoću mladosti da se namladujem i sve da činim što mlados’ ište, sve... — Pa se i opet okrenu na peti i hitno se zakloni za kanat od kapidžika. — A kakvi ste mi i vi momci! — viknu nekako podrugljivo. — Mrtvi ste, potuljeni, žalosni!... Ne znate ni da govorite ... Došli da vas ja razgovaram!...
     I brzo se izmače, izmahnu kanatom, te zatvori kapidžik.
     — Zejno, Zejno, šta radiš? — viknu Hasan udarajući u kanat. — Zar nas goniš?
     — Ne trebate mi! — okresa ona žešće. — Tražiću ja veselije momke, koji gore kad govore, a prže kad se primaknu ... Vi ste slabići.
     — Zejno!
     — Večeras me ne zovite! — odgovori. — Ako se malo zagrijete, a vi dođite sjutra.. . Ako ostanete taki, nemojte ni dolaziti...
     I, ne sačekavši odgovora, ostupi od kanata, i opet, polako i oprezno, pođe uza stepenice...

                                                                  II

     Hasan, Omer i Mujo bili su davnašnji jarani i nadaleko čuveni kao kršni i naočiti momci. Ni jednome od njih nije se navršilo punih dvadeset godina kad su se prvi put udružili i počeli se kretati kroz mahale da ašikuju sa djevojkama. Svakoga petka, iza ićindije, sastajali su se u Omerovoj bašti i odatle polazili, bogato odjeveni i okićeni cvijećem, noseći šargije pod pazuhom. Zaustavljali su se gotovo pred svakom kućom gdje su znali da ima djevojka. Pjesmom ili udaranjem dlana o dlan mamili su je na pendžere, na vrata ili na kapidžike; šalili se i ćeretali sa svakom. Išli su gotovo od vrata do vrata i za jedan dan obišli bi po petnaest djevojaka.
     Zejnu su poznali tek prije nekoliko mjeseci. Poznao je sasvim slučajno prvi Omer. Išao poslom ispred Đul-begovih vrata i ne sanjajući da i u toj kući ima djevojka koja je stasala za udaju. U prolazu udari ga neko ružom u leđa i prije nego što se mogao okrenuti, druga ruža ošinu ga po obrazu. Kad je pogledao na vrata, nije mogao opaziti nikoga, jer su bila gotovo zatvorena. Vidio je samo iza kanata jedan kraj svilenih dimija, nešto slično pramenu magle, i čuo grohotan smijeh. I on se morao osmjehnuti i pošao je dalje.
     Drugoga dana sve je ispričao jaranima i zamolio ih da odu toj »Đul-begovoj ljepotici«. Na vrata, doduše, nijesu smjeli poći, jer su se bojali Đul-bega, koga su smatrali kao naprasita i opasna čovjeka, ali su se zdogovorili da okrenu preko bašte i da je izmame na baštenski kapidžžik ... Hasan je znao najbolje tamburati i on je morao na šargiju namamiti.
     Kad su je prvi put ugledali, nije im se učinila toliko lijepa. Vidjeli su viđenijih, stasitijih, jedrijih djevojaka i ona im je, nekako, izgledala kao dijete, pravo begovsko dijete: malena, bljedolika, bez kapi krvi u obrazima, bez bujnih prsiju i oblih, debelih mišica. Jedino oči, plave, vlažne oči, što su joj se svijetlile i sijevale više nego u drugih i što je bila življa, vižljastija, veselija od drugih. Druge se nijesu znale onako šaliti kao ona; bile su ćutljive, hladne, suviše stidljive ... I ostali su s njome puna dva sahata, a da ni sami nijesu znali kako im je brže vrijeme prošlo.
     Kašnje su joj dolazili svakoga petka. Kod drugih djevojaka ostajali su manje; kod nje su ostajali po nekoliko sahati. Zatim sasvim ostaviše neke djevojke, samo da kod nje mogu duže ostati. Najpošlje ostaviše sve i dolažahu samo njojzi. Dolažahu petkom, pa subotom, pa srijedom, dok ne okrenuše da dolaze svaki dan, kasno, po noći, kad joj svi u kući pospu. Sad je više nijesu mamili ni tamburom, ni pjesmama; dosta je bilo da udare narandžom u mušebake i ona se javljala.
     A što su češće dolazili Zejni, što su se bolje poznavali s njome, jarani kao da počeše zazirati jedan od drugoga, pobojavati se. U čaršiji, gde su im dućani bili u jednome nizu, neprestaino su pazili šta koji radi, gdje ide, s kim govori. Uveče je čuvao jedan drugoga da mu ne izmakne iz očiju, bojeći se da ne bi sam otišao Zejni. Manje su i govorili među sobom, a ako su govorili, starali su se da im njezino ime ne pređe preko usta. Jedan drugome hvalio je druge djevojke, ali nje nije spominjao. Uveče, ipak, išli su samo njojzi i svaki se starao da joj se što više svidi, da je što ljepšim cvijećem zaspe.
     Zejna je, opet, svu trojicu primala jednako. Dok je jedne večeri više govorila sa jednim, druge večeri neprestano se šalila s drugim. Ako je bila raspoloženija, svakoga je kitila cvijećem; ako je bila ljutita, svu trojicu je grdila. Kao da je znala da se oni, zbog toga, sve više ljute jedan na drugoga i kao da ih ie htjela zavaditi, razdvojiti ih. Ako je opazila da koji ne zna sakriti ljutnju, smijala mu se u lice i izazivala druge da mu se smiju; radi toga svi su se morali ustezati i silom savlađivati ljutnju u sebi.
     A ni jedan joj nije rekao da je voli, niti je i jednom rekla da ga voli.

                                                                  III

     Zejna se probudila dockan, nakon svanuća. Nije htjela ustajati ni umivati se, nego je jednako leškarila i valjuškala se na svom toplom, mekom dušeku, slušajući kako lastavica, ljuljuškajući se na jorgovanovoj grani, cvrkuće pod prozorom. Tek pokatkada podigla bi se malo i sjela u dušeku, sa neobičnim zadovoljstvom rastavljajući peševe od košulje i gledajući mali, rumen kao zrno od merdžana, mladež na sredini prsiju, između dojki. Zagledala je i tanke, gotovo providne mišice — šireći ruke kao da grli koga — pa onda hitno trčala pendžeru, otrgnula struk fesliđena i, zavaljujući se ponovo na dušek, kidala ga zubima, čupala i razbacivala oko sebe.
     — Divojka sam i opet momci neće da mi dolaze! — reče gotovo ljutito i kao kroz plač. — Dolaze mi trojica, pa i oni mrtvi, slabi i ne znaju da govore... A ja bi’ da dolazi stotina ... pa da mi govore puno ... samo o sevdahu ...
     Pa, razbacivši raspletenu kosu po jastuku, oko glave, uzdahnu.
     — Ah ... da mi je da se udam!
     Lastavica je pod pendžerom još uvijek cvrkutala; dva leptira, ljubeći se, zaigravali su se uz mušebake iznad fesliđena; miris mokre, orošene trave ispunjavao je sobu, opijao je i kao nagonio da više uzdiše ... Ona bi dugo leškarila, niti bi joj i na pamet padalo da još ustaje, da se iznenada na vratima ne pojavi sluškinja joj Hana, Ciganka, i, ne progovorivši ni riječi, uđe u sobu. Ciganka, mršava i slaba djevojka, od koje je silno zaudaralo zejtinom, kojim je mazala gustu, crnu, po sredini nadvoje razdijeljenu kosu, pristupi Zejni i uze je za ruku.
     — Oblači se! — reče joj tiho.
     — Iđi! — okosi se Zejna i odgurnu je. — Šta ćeš mi sad? Zar ne vidiš da sve piva, sve miriše oko mene, a ti...
     — Oblači se! — ponovi Hana ne slušajući je. — Davno se svanulo . .. Babo ti je u čaršiju otiš’o ...
     — Ostavi me! — gotovo ciknu Zejna. — Kad me babo ne zove, nek me niko ne dira...
     — Oblači se! — dočeka Hana i po treći put, još upornije. — Momče jedno vrza se oko bašče ima čitav sahat.
     Zejna brže-bolje skoči i ispravi se.
     — Koje momče? — zapita živo. — Znaš li ga?
     — Vidićeš, — odgovori Hana lukavo.
     — Je li lip?
     — Vidićeš.
     — Je li beg, je li aga, ko je?
     — Vidićeš ...
     Zejna se ljutito osvrnu i htjede je udariti, ali se Hana vješto ukloni i brže šmignu kroz vrata. Ona se brzo poče oblačiti. I ječermu, i dimije, i sve kao da htjede ujedanput navući na se. A, kao za inad, zapinjale su joj spone za pletenice i nije ih mogla lako otplesti... Jedva se uredivši, hitno uze čašaf, ogrnu se njime i potrča niza stepenice.
     — Di je? — zapita Hanu, koja je stajala blizu kapidžika. — Di je on?
     — Vidićeš — odgovori Hana kao i prije i opet se brzo ukloni ispred nje.
     Zejna otvori kapidžik i uljeze u baštu. Ruže, što su joj noćas popadale sa čašafa, valjale su se po tlima, ukaljane i polusvele, i ona ih je nemilosno gazila, ne zagledajući ih. Brzo je gazila i po travi, ne mareći što su joj se kvasile papuče i čarape i što su je jorgovanske grane šibale po licu.
     — Pa di je on? — zapita, ogledajući se na sve strane. — Di je? ... I ko je to?
     Nekoliko puta pođe uz baštu i niz baštu, zavirujući čak i pod žbunove, kao da se tu sakrio. Najpošlje se okrenu i htjede se vratiti. A tada joj, iza leđa, šušnu nešto i krupna narandža pade joj pred noge. Ona se trže, pogleda i iza plota, ukraj leanderova drveta opazi Hasana.
     — Aah, ti si? — otegnu napućivŠi usne, razočarana. Nadala se da će ugledati kakva nova, još ljepšeg, nepoznata momka, pa se prevarila. — Šta ćeš? — zapita ga.
     — Eh, šta ću? — odgovori Hasan osmjejkujući se. — Zar ti nije drago što si me vidila?
     — Pa često se viđamo — hladno odgovori ona.
     — Ama nikad nismo bili sami — dočeka Hasan jače. — Vazda su jarani sa mnom, a ni pred jaranima ne smi se svašto govoriti... I danas sam se jedva ukrao ... Poručio sam im da sam bolestan (nisam ni u dućan išao) i evo doš’o tebi...
     Zejna se uhvati za stablo leanderovo i poče tresti njime, te se čitava kiša sa mokra lišća osu na nju.
     — Pa šta ćeš sam? — zapita.
     — Ja... Znaš li šta ću? — poče mucati Hasan, igrajući se sahatnim lancem. — Ja ću da ti meni kažeš koga od nas trojice najviše begenišeš?
     — Što će ti to? — zapita Zejna začuđeno. — Što će?
     Hasan, kao da se malo osokoli, prisloni se uz plot i pogleda joj pravo u oči.
     — Triba mi — reče — triba mi, jer... jer si mi draga više nego njima... jer umrih za tobom ... jer mi puče srce od sevdaha ... Ne znaš ti kakve ja muke mučim, dolazeći s njima i gledajući kako sa svakim jednako govoriš ... Ne znaš ti...
     — A? — samo što otegnu Zejna, a u prsima kao da joj se probudi nešto i silno poče igrati.
     — Ne znaš ti kako je meni bilo — uzviknu Hasan, udarajući se u prsa — kad je Omer ugrabio tvoj katmer!... Ne znaš ti, a ja znam, jer mene peče ... evo ovdi me peče... i gori, i boli, i puca ...
     Da je i neko drugi tako govorio, Zejna bi ga, u ovaj čas, proglasila najljepšim momkom. Hasan joj je sad izgledao mimo sve ostale i njegove riječi zvonile su joj u ušima kao najljepša pjesma. Niti je znala odgovoriti, niti se micala ... Samo je slušala, upravo gutala svaku riječ, oborenih, polusklopljenih očiju, a svilena košulja, na lijevoj strani prsiju, lagano je odskakivala i talasala se kao i ona visoka trava ispod pendžera.
     — Ja u danu mira nemam, ja u noći sna nemam — nastavljao je Hasan žešće, još više osokoljen njezinom zabunom. — Mis’o mi leti oko tebe k’o čela oko cvita i ja ništa ne želim, nego samo tebe, samo tebe ... Ubi me ... evo ti noža pa ubi... halal ti moja krv ... samo mi nemoj reći da ti nisam drag ...
     — Ja to nisam ni rekla — dočeka Zejna brzo, a glas joj drhtaše baš kao u lastavice. — Nisam nikad rekla — naglasi jače.
     — I hoćeš me? — zapita on vatrenije.
     — Hoću — odgovori ona bez razmišljanja.
     Hasan prihvati za plot i poče tresti njime, kao da će ga iz temelja razrušiti.
     — Daj mi barem ruku kad ti ne mogu bliže! — viknu pošto se uvjeri da mu je sav napor uzaludan — Ruku mi daj da je samo stisnem!
     Zejna mu pruži ruku koju on stište objema.
     — I nemoj se više javljat’ kad te oni zovnu, — reče joj. — Nemoj izlazit’... Ja večeras neću s njima, jer sam kaz’o za boles’, ama ću doći šjutra... Nemoj. s njima!
     — Neću.
     Hasan joj steže ruku još jače i poljubi je.
     — Fala ti — reče polazeći. — Fala ti velika!
     Ona ostade i dugo gledaše za njim. Prvi on spomenuo joj je o sevdahu, on je i osvojio. I kad je zamakao u krive sokake i izgubio se, ona je jednako stajala i jednako mislila na njega. Kao da se nadala da će se ponovo vratiti i još dugo ... dugo govoriti joj onako lijepo o svojim sevdalinskim patnjama...

                                                                  IV

     Uzalud su Omer i Mujo dolazili po noći i bacali narandže, Zejna im se nije javljala. Ona je, sakrivena, pogurena stajala kraj pendžera, virila kroz mušebake, vidjela ih obojicu i nije htjela sići. Dva puta samo, kao po nekom nagonu, skakala je i prihvaćala za čašaf, želeći, ako ništa drugo, a ono da im kaže da joj ne dolaze više. I nije mogla. Žao joj ih bilo, žao da ih tako odbije. A drukčije nije smjela silaziti, jer bi pogazila riječ zadanu Hasanu. Dugo, dugo gledala ih je kako se motljaju po bašti, kako nestrpljivo kidaju mrko lišće leanderovo i bacaju ga oko sebe, kako se sašaptavaju, a dugačke im sjenke kao da pužu po travi i ljube se. Kad su, nakon dužeg vremena, oborenih glava krenuli iz bašte i počeli preskakati plot koji je krckao, njoj kao da nešto zadrhta pod grlom. Zažali za njima i htjede da zatrese mušebacima, da ih zovne. Na oči joj navriješe suze. Kao da je znala da je ostavljaju i da joj više neće doći... »Ali će doći Hasan«, kao da joj šapnu neko. I ona odstupi od mušebaka, spusti se na dušek i, nalaktivši se na mali, zlatom vezeni jastuk, zamisli se ... Mislila je o Hasanu ... Kao da je htjela u pameti ponoviti sve riječi što ih je jutros izgovorio. I kao da i sada slušaše meki mu, prijatni glas koji je uspavljivaše kao što dijete uspavljuje majčina pjesma, a nešto mekano, lagano, poput maloga pauka, kao da joj je puzalo i škakljilo je po prsima.
     — Kako li je lip Hasan! — prošapta kao kroz san, poluglasno, grleći jastuk i ujedajući ga. — Lip, lip, lip k’o niko!...
     Drugoga dana došao je on i još duže razgovarao s njom. Pitao je i o jaranima: jesu li dolazili i je li im se javljala. Kad mu je kazala da nije, obradovao se, iako je izgledalo da joj potpuno ne vjeruje. Bojao ih se obojice, naročito Omera; bojao se da mu je ne preotmu.
     Nakon nekoliko dana zaprosi Zejnu u Đul-bega. Nije se usudio da sam pođe, nego je poslao rođaka Mahmut-agu i sa strahom očekivao odgovor. No stari Đul-beg nije bio tako strašan kako ga je on zamišljao. Naravno, Mahmut-agu nije primio raširenih ruku, ali nije bio ni osoran kao obično.
     — Ti znaš da je u mene samo jedno dite, samo Zejna — rekao je, pažljivo ga saslušavši. — A ja je ne mogu tako dati dok se ne promislim i dok nju ne zapitam... Ona mi je sve na svitu i koga ona begeniše, toga ću begenisat’ i ja.
     Uveče, čim je došao kući, poslao je Hanu da Zejnu zovne. Zavaljen među dugačke jastuke, sa naturenim turbanom na čelu i crijevom od nargile u ruci, ponosit, ozbiljan i miran, sjedio je na svojoj šilti kao kakav sultan. Gladeći gustu sijedu bradu, koja mu je pokrivala polovinu pojasa, očekivao je Zejnu, a kad se ona pojavila na vratima i pristupila mu ruci, samo je lako pomilovao po licu i poljubio u čelo.
     — Zejno, pitaću te nešto — reče meko, otežući i naglašavajući svaku riječ. — Znaš... ti više nisi dite, ti si divojka, pa ...
     Zejna obori oči i poče se igrati krajem od bošče.
     — Divojka si, pa nemoj se čudit’ ako te zapitam: znaš li Hasana Rahića?
     — Znam, babo, — odgovori Zejna šapatom, rumeneći i stidljivo okrećući glavu u stranu.
     — Kakav ti se čini?
     Zejna pusti bošču i poče lomiti prste, ispod oka pogledajući na vrata, kao da se spremala da čim prije pobjegne iz sobe.
     — On te prosi — nastavi Đul-beg mirno. — A meni se ne čini otpadno momče i ja bih te dao, ako ti... Ama ako ga ti nećeš, ja ne dam! — osiječe brzo.
     Zejna se prenu, podiže glavu, pa raširivši obje ruke obavi ih ocu oko vrata, a lijepo lice sakri mu u bradu.
     — Ako nećeš, ja ne dam! — okresa beg, lagano je oturajući. — Ti ne triba da plačeš. Ti samo reci...
     — Hoću, babo, — odgovori Zejna stežući ga još jače. — Ja hoću!...
     Đul-beg joj uze glavu među ruke i pogleda je.
     — E, kad ga hoćeš, brže će vam bit’ svadba — reče. — On je pošten i čini mi se da će ti kod njega biti lipo ... Samo ga dobro pazi i sve mu ugađaj k’o svome domaćinu i nemoj mi ocrnit’ obraza u tuđoj kući... Ti budi dobra njemu, a ako on tebi ne bude, onda znaš di ti je očeva kuća. Ako se tamo ne namiriš, moja su ti vrata vazda otvorena ... Ocu nećeš biti teška ...
     Pa lijeno podiže ruku i pokaza Zejni vrata.
     — A ja ostah samac k’o suho drvo — duboko uzdahnu pošto je izašla iz sobe.

                                                                  V

     Poslije tri mjeseca Zejnu je gotovo teško bilo poznati. Došla je nekako svježija, vedrija, punija: oči su joj bile još vlažnije, zenice kao da se raširile i došle tamnije, a napućene usne rumenije, sočnije i kao da su se na njima poznavali tragovi bezbrojnih, strasnih poljubaca. Hasan je, opet, bio mršaviji, bljeđi; žućkaste pjege nagrdile ga po licu; pogled mu postao mutan, umoran, gotovo tup ... On je bio i nekako ćutljiv i, premda se starao da bude što ljubazniji sa Zejnom, ipak nije znao više onako govoriti kao prije. U kući, osim njih dvoje, bila je još samo sestra Hasanova, tankovijasta, crnooka Ziba, koja se vječito uklanjala i sakrivala od njih, te su se lasno mogli predavati ljubakanju. Zejna je po kući pratila Hasana kao sjenka, niti ga je htjela puštati od sebe, osim kad je išao u dućan. Bijele, tanke ruke neprestano mu je obavijala oko vrata, tražeći mu usta i češkajući obraz njegovim brkovima. Sjedala mu je i u krilo, gledala mu pravo u oči i, ako joj je izgledao snužden ili iznemogao, prsnula bi u grohotan smijeh... Tada se morao zasmijati i on... Kao dijete uzimao je na ruke i nosao po sobi, škakljeći je i nagoneći, da se trza i praćaka kao riba. Najpošlje su, izmoreni i jedno i drugo, padali na šilte i dugo ležali zagrljeni, dok je njegova glava počivala na razgolićenim joj prsima.
     Uveče su izlazili na avliju i sjedili na travi, prislonivši se leđima uz napukli, mrki zid. Zejna, zabacivši zamršene kose, pjevala je, a Hasan je pratio uz tamburu. I dok su pošljednji sunčevi zraci umirali na mesnatim listovima divlje smokve, izrasle iznad raskrhane strehe, dok se, sa visoke munare pošljeđnji usklik mujezinov istapao u providnom sumraku iznad starih, nakrivljenih dimnjaka i bakarnomrkih, gordih kiparisa, njihova je pjesma rasla i zvonila, razlijevala se po svoj avliji i lomila se o zidove niskih komšijskih kuća, otkuda se vraćao tih, nečujan, umirući odjek.
     — Da mi je ’vako do groba poživiti — uzvikivala je Zejna, naslanjajući mu se na rame. — Da mi je ’vako vazda!...
     — Dodijaće ti — odgovarao je umoreni Hasan, ostavljajući tamburu. — I mlados’ se izlomi i umre k’o i naša pisna i tada ...
     — Ne govori o tome — prekiđala ga je Zejna, zapušivši mu usta poljupcem. — Kad ti daju čašu medovine, a ti je ispijaj i ne misli o tome hoće li je nestati. Nije naše sad da razmišljamo. Sad triba živiti!

                                                                  VI

     Jednoga dana, prije nego što je Hasan došao iz čaršije, pristupi Ziba Zejni i povuče je za sobom, u prikrajak jedan, gdje ih niko ne bi mogao opaziti. Zejna je začuđeno gledala i iz početka zatezala se; ali po licu Zibinu moglo se poznati da ima nešto vrlo važno da kaže i, iz puke radoznalosti, pođe za njom.
     — Šta je? — zapita smješkajući se. — Šta se to desilo?
     Ziba je privuče sebi i nadnese joj se nad uho.
     — Nećeš li Hasanu kazati što ti ispričam? — zapita.
     — Neću — osiječe Zejna i, opazivši đa joj Ziba potpuno ne vjeruje, prigrli je. — Neću, dina mi! — dodade.
     — Znaš ... nešto ima ... nešto — poče šaputati Ziba, priljubljujući se uza nju. — Šaćir-beg mi dolazi — prošapta tiše. — Dolazi svaki prekodan ...
     Zejna je odgurnu i poče se glasno smijati.
     — Ne ... nemoj — uzviknu preplašena Ziba, pokušavajući da je uhvati i da joj začepi usta. — Nemoj se smijati... Čuće nas ko ...
     — Neka čuje — odgovori Zejna jače. — Kako si čudna!... Pravo dite!... Šta je ako ti dolazi? ... I meni su momci dolazili...
     Ziba uzdahnu.
     — Nije meni što on dolazi — prošaputa. — Dolazi mi, evo, šesti put i to ... Ama on je kršan, pa nekako čudno’zbori i čudno gleda, sve mu vatra iz očiju sipa, pa ...
     — Pa šta? — zapita Zejna nestrpljivo. — Pa?
     — Pa ... ja ga se bojim ... Bojim se biti sama s njime. Čudan je ... čudan i lip ... ne znam ti kazati kako. I drago mi da sam s njime i bojim ga se... bojim ...
     — Neće te izisti — dočeka Zejna življe. — Nije vuk...
     Ziba nakrivi glavu i pogleda je moleći.
     — Znam ja da neće, ama se opet bojim — reče mazno. — Ja bih volila... volila bih kad bi i ti blizu bila, pa da nas gledaš i da slušaš... i znaš i lipše govoriti s njime.
     — Ja s njime? — uzviknu Zejna začuđena. — Kako ću ja, udata, govoriti s tuđim momkom?
     — Ama ti govori za me — poče je moliti Ziba. — Kad si ti blizu, i ja ću više govoriti i biću slobodnija. Ovako se bojim i ... stidim ...
     Radoznalost i ovaj put nagna Zejnu da pristane.
     — Pa hoću — reče tiho — ama da Hasan ne sazna.
     — Neće — obeća Ziba. — Nikome neću kazati...
     Druge noći sastale su se obje sa Šaćir-begom. Dok je Hasan, zamoren i malaksao, čvrsto spavao, iskrala se Zejna iz sobe i sastala se sa Zibom. Zatim su obje, polako, otišle kod vrata i tiho, bojeći se da mandal ne škrine ili reza ne zaklepeće, otvorile ih. Ovaj čudnovati posao, pun neke tajanstvenosti i strahovanja, neobično se sviđao Zejni i ona je bila uzbuđenija od Zibe. Sjetila se svoga ašikovanja, svojih večeri i, sa velikim nestrpljenjem, čekala je Šaćir-bega ... Kad ga je opazila, umalo nije uzviknula od čuda!... Bio je mnogo ljepši od svih njezinih momaka: visok, prav, blijeda lica i velikih, krupnih očiju. Kad je išao, uvijao se kao trstika i nekako čudno zapletao nogama, kao da ne staje na zemliu, nego ga nešto nosi; a kad je govorio, govorio je meko i lijepo, slabo izgovarajući slova r i š, što se Zejni mnogo sviđalo.
     Na prvom sastanku ona se ustezala i nije govorila dugo. Kašnje kao da se oslobodi, te ni njemu ni Zibi nije dala da dođu do riječi. Smijala se, šalila i tapšala kao razdragano dijete, ne sakrivajući lica i hotimično strijeljajući Šaćir-bega svojim plahim pogledima. Ziba je bila ushićena njezinim držanjem i zavidila joj je.
     — Ah, da ja znam tako k’o ti... da znam ... — govorila je uzdišući. — Sve bih dala!
     — A ti uči — odgovarala je Zejna, ljubeći je u čelo. — Ja ovo sve govorim da tebe naučim... Sve zbog tebe!... Kad naučiš, eto ti Šaćir-bega, pa govori sama.

                                                                  VII

     Dok je Zejna sve više i više govorila, raspaljivana strastima, dotle Hasan kao da se sve to više hladio. Postao je zamišljen i ćutljiv. Ljutio se na sitnice; često je, iako blago, odgurivao od sebe. Ako je katkada zatražila da se kao i prije zaigra s njome, nazivao je djetetom i prekoravao je zašto bolje ne pazi na kuću i zašto više ne radi. Iz početka se ljutila na to, plakala, kidala se. Kašnje je ćutala i postajala tužnija. Ćutala je preko čitava dana. Tek uveče, kad bi Šaćir-beg došao, postala bi veselija i opet je govorila, brbljala kao i prije. A Šaćir-begu se sviđalo njezino čavrljanje. Na Zibu je već manje gledao; samo se okretao Zejni i nju zapitkivao ili peckao. Počeo joj čak i hurma donositi iz čaršije i neobično se radovao kad bi ga gađala košticama u crveni fes ili u čelo ...
     — Ama što te više ne prosi? — pitala je ona Zibu jedne večeri pošto su ispratile Šaćir-bega. — Što te ne prosi? Dolazi svaku veče, a uzalud...
     — Ja ne znam — odgovori Ziba gotovo kroz plač. — Sve mi se čini da mu nisam više draga.
     — A što ga ne zapitaš?
     — Kako ću? — zapita Ziba začuđeno. — Volila bih umriti, nego ga zapitati.
     — Hoćeš li da ga ja zapitam?
     Ziba je pogleda, raširi ruke i obgrli je.
     — Što ... što pitaš? — zapita jecajući. — Ja ću umriti bez njega ... Pitaj ga!
     — Ostavi me nasamo s njime nekolike večeri odgovori Zejna milujući je. — Ja ću sve urediti. Brže će svatovi, ne boj se!
     I počela je sama da se sastaje sa Šaćir-begom i da s njime razgovara. Ljepša i veselija nego ikad, upotrebila je svu svoju majstoriju, ali ne da ga zadobije za Zibu, nego da ga zaplete u svoje mreže. Primicala mu se blizu, sasvim blizu, da joj je mogao osjećati vreli, opojni dah na svome obrazu; uvijala se pred njim toliko da su joj se peševi od košulje rastavljali, te joj je lijepo mogao sagledati grudi; tresla je svojom plavom kosom, a iz strasnoga joj šapata izbijalo je nešto slatko, nešto što kao medovina opija, zanosi, draži čovjeka... Šaćir-beg nije mogao govoriti... On je samo gutao strasnim, požudnim pogledom. Jedva se mogao savladati da joj ne pristupi, da je ne uzme na ruke i pobjegne s njome nekuda daleko i... da je »pojede kao šećerlemu«.
     Najpošlje joj se predade i posta njezin, samo njezin.
     — Ti samo zapovidaj, a ja ću slušati — reče odlučno. — Ako hoćeš u vodu, u vodu ću; ako hoćeš u goru, u goru ću... Šta hoćeš, radi sa mnom ... Tvoj sam i dušom i tilom, tvoj uvik...
     — Ne boj se, sve će dobro biti — odgovori ona, gladeći mu brkove. — Ne prevrni virom, pa ću bit’ samo tvoja!
     — Ubio me bog ako prevrnem! — zakle se on.
     Prvoga petka, zorom, ne kazujući ništa ni Zibi ni Hasanu, Zejna se ogrnu feredžom i pođe ocu. Zateče Đul-bega sama, u bašti, gdje zamišljen i sumoran, sjedi na travi pod leanderima i puši. Opazivši je, staračko, naborano lice razvedri mu se, a brada se zatalasa.
     — A što si mi ti to uranila? — zapita meko, razvlačeći široka usta. — Šta je to tebi?
     Zejna mu pristupi, poljubi ga u ruku i spusti mu se u krilo.
     — Ako nećeš da ti umrem, a ti me izbavljaj, — viknu grcajući. — Ja ne mogu više živit’ sa Hasanom.
     — Sa Hasanom? — otegnuto zapita stari beg, oturajući čibuk. — Šta ti je radio?
     — On ... on je čudan ... Ljuti se vazda i...
     — Da te ne bije? — zapita beg ljutito.
     — Ne bije — brzo odgovori ona. — Ne bije rukom, ama me bije pogledom, bije me sa riči, bije me kad uzdahne ... Ne mogu više s njime pa ne mogu ... Ubij me, ama ne mogu.
     Đul-beg se zamisli.
     — Pa šta ćemo? — zapita.
     — Neka me pusti.
     — A ako ne htio?
     — Hoće silom ...
     Stari beg nabra obrve i zamisli se. Zatim se lagano i ponosito kao i obično diže, ispravi se i, ogrnuvši se golemim, teškim ćurkom, a veliki nož zadjenuvši za pojas, pođe. Uputi se pravo Hasanovu dućanu.
     — Jesi li sam? — zapita Hasana, koji je osamljen sjedio na svome ćepenku i tankom slamčicom čistio svoj ćilibarski cigarluk. — Nema niko s tobom?
     — Nema — odgovori Hasan i ustade ispred njega, držeći u znak poštovanja ruke na pojasu. — Sam sam.
     Đul-beg uljeze mirno i dostojanstveno i sjede na jedno sanduče.
     — Ja ti neću duljiti — reče mrgodno, gleđajući Hasanu pravo u oči, — i odmah ću ti kazati rašta sam doš’o ... Zejna mi je jutros došla ...
     — Zar je tebi otišla? — upade Hasan začuđen. — A ja mislio da je otišla nekud u komšiluk ...
     — Ona mi je došla — nastavi Đul-beg ne slušajući ga — i tužila se na te. Ne može više s tobom živiti...
     — Ne može? — prekide ga Hasan i porumeni do ušiju. — Sa mnom Zejna ne može?
     — Ne može — potvrdi Đul-beg jače. — Ne može nikako.
     — A šta sam joj učinio? — zapita Hasan nestrpljivo. — Ako ja nju nisam pazio, nije niko nikog ... Evo glavu da dam za nju, ako hoćeš... Sve svoje da dam za nju... Zar ja njoj na žao da učinim?
     Đul-beg, gladeći bradu i podrugljivo se osmjehujući, sasluša ga.
     — Sve su to priče — reče. — Dosta je kad te ona više ne begeniše. Tu više nema sriće...
     — Pa šta hoće ona? — uzviknu Hasan kao izvan sebe. — Šta kaže?
     — Da je pustiš — okresa Đul-beg kratko. — To hoćemo i ja i ona.
     Na glatko izbrijanom licu Hasanovu one žućkaste pjege kao da se raširiše, široke nozdrve počeše mu podrhtavati.
     — Nikad ja nju neću pustiti! — viknu uzbuđeno. — Šta hoće, učiniću joj, ama to neću... Ne mogu ja bez nje, ne mogu ... — i glas mu zadrhta. — Ako sam katkada bio plahiji i okosio se na nju, to je nehotice... Opet ne mogu bez nje; ti ne znaš šta je ona meni...
     — Pustićeš je — reče Đul-beg ne povisujući glasa a nož izvuče ispod ćurka. — Ako nećeš, moja jali tvoja glava odletiće ... Ono je jedino moje dite ... Dok sam ja živ, svaka će joj želja biti ispunjena...
     Hasan stade pred njega i očajno poče lomiti prste.
     — Ama zar je dotlen došlo? — zapita gotovo kroz plač. — Zar ne može druga biti?
     — Pustio je jali ne pustio, ona ti se više neće vratiti — osiječe Đul-beg — a jedna glava poletiće...
     — Kad je tako, ja ne tražim da me silom voli! — reče Hasan tužno i obori glavu. — Pustio je jali ne pustio, ja danas zakopajem sriću.
     Toga dana Zejna se nazvala puštenicom.

                                                                  VIII

     Kad je došla u Šaćir-begovu kuću, iznenadila se. Zatekla je bogatstvo o kakvome ni sanjala nije; bogatstvo mnogo veće nego i Đul-begovo i Hasanovo zajedno. Da je što ljepše dočeka u svojoj kući, Ša-ćir-beg nije žalio troška. Odaje, po kojim je ona hodila, pokrio je najtežim ćilimima, ispunio ih bezbrojnim jastucima i šiltama od čiste kadife, a zidove okitio golemim tablicama, ispisanim stihovima iz Korana.

                                                                  IX

     No kao da ni Šaćir-beg nije mogao dugo muški voliti. Za nepunu godinu dana Zejna i opet kao da postajaše tužnija. Ljutile su je sluškinje; ljutio je Šaćir-beg sa svojim vječitim ponudama. Sve joj je donosio, sve davao, i što je želila i što nije želila, pokoravao joj se, slušao je. A njojzi sve dodijalo. Volila bi čak da se inadi, da se svađa i krivo joj je bilo, što je sve to pažljivo izbjegavao. Barem da se jedanput naljuti na nju, da je opsuje, da je udari. Činilo joj se da bi joj sve lakše bilo, nego ovako. »Ima li mrve muške krvi u sebi, ima li srca?« pitala je samu sebe, odbacujući đerdane i kidajući ih ljutito. »Daje mi sve što ja ištem, ama od mene ne ište gotovo ništa... boji me se... hoće da mu sve nudim, da mu se namećem...«
     I po čitav dan hodala je iz sobe u sobu, gonila sluškinje, bacala stvari kojima se do juče zabavljala. Sjedala je na pendžer i gledala momke, mlade, zdrave, jedre, kako promiču ulicom i idu u ašikovanje. Gledala ih je i jedva se mogla uzdržati, a da ne uzvikne, da se ne baci na njih ružom ili karanfilom, da ih ne zovne sebi... I opet se sjeti onih noći, vlažnih, mirisnih noći, kad su joj dolazili momci i izazivali je narančama. Drhtala je misleći na njih i još ljuće kidala je đerdane i rasipala dukate po tlima.
     — Da mi se vratiti u one dane ... da mi se vratiti... — šaptala je u bunovnom zanosu... — Da mi je još onakvog smiha, veselja, razgovora... a ne ’vako k’o u tavnici... Šta će mi ’vaki dani, jedan k’o i drugi? ...
     Svaki dan izlazila je da gleda momke sama, sasvim sama, i svaki dan ponavljala je iste riječi, sa nekim strahom očekujući veče, kad će Šaćir-beg doći da joj govori »ono što je i vazda govorio ... jedno te jedno« i da je onako tupo gleda.
     I nije mogla dugo izdržati. Opet se vratila ocu.

                                                                  X

     Čitava jata momaka motala su se, docnije, oko Đul-begove kuće. Dolazili su jutrom, večerom, po noći. Komšije su se jadale da ne mogu mirno spavati od glasnoga razgovora, smijeha, pjesama i tambura; neki su se zaklinjali da će tužiti sudu. Zejna i opet kao da se preporodila. Kao ptica, puštena iz kaveza, slobodno je jurila po kući, igrala se, pjevala. Stari Đul-beg kao da je nanovo oživio pored nje i osjećao se mlađi, čiliji. On, koji je sveme svijetu izgledao strašan, naprasit, na nju se nije mogao ni naljutiti. Da je deset muževa ostavila, sve bi joj oprostio, samo kad mu je oživila ovu kuću, grob ovaj. Nije se ljutio ni na momke što su mu iskrhali plotove, izlomili jorgovane i leandere. Pustio bi i kuću da mu sruše, samo kad mu je Zejna onako vesela. Jedino Hana, koja je uvijek zaudarala na zejtin, što se ljutila i gunđala, proklinjući u sebi sve, pošto je imala dvostruko više posla i češće je morala prihvaćati za metlu. Ona se i sad usuđivala da odgovara Zejni i da je, kao i prije, draži.
     O Zejni se i govorilo na sve strane. U kahvama, baštama, berbernicama, gdje god su se momci okupljali, spominjalo se njezino ime. Po svima mahalama samo o njoj pjevale su se pjesme, u kojima su je poređivali sa najvećim carigradskim ljepoticama, pa da joj ipak nijedna ne bi ravna bila. Ašici, koji su joj dolazili, mrzili su se i svađali javno, na ulici, a jedanput malo te ni je došlo i do krvi. Dvojica su htiela da im noži odluče čija će biti i jedva je družina uspjela da ih razvadi.
     — Baš su momci! — uzviknula je Zejna, tapšući i poskakujući kao dijete, kad su joj pričali o tome. — Taki valjaju! Tako se radilo i u starom, sretnom zemanu. — Zatim, stišavši se malo, pitala je: — A ko je prvi potegao nož?
     — Salih-aga, — odgovoriše joj.
     — Onda ću i bit’ njegova ... To je muško!

                                                                  XI

     Stari Đul-beg umro je upravo osmoga mjeseca otkako ga je ponovo ostavila i sve imanje njegovo osta Zejni. Salih-aga, muž joj, htjede sve uzeti u svoje ruke i svim upravljati. Ona mu nije dopustila. Među njima radi toga izrodi se grdna svađa, koja se i opet svrši razvodom. Dala mu je jedan vinograd, samo da je ostavi na miru, a ona se opet vrati u očevu kuću i poče živiti po starome.
     Šaćir-beg, ostavljeni Šaćir-beg, koji je jednako uzdisao za njom, htjede opet okušati sreću i primamiti je sebi.
     — Hajde meni, Zejno! — zvao je gotovo puzeći i gledao je onim molećivim, poniznim, ropskim pogledom. — Otkako si mi otišla, sva mi je rados’ otišla ... Nisam se ni ženio, jer mi te niko ne može zaminiti... Hajde, pa da živimo zajedno ...
     — Neću, Šaćire, — odgovori ona, milujući ga po čelu. — Ne mogu, jer mi više nisi drag, k’o što si bio. Ja volim momka i čini mi se lip, dok se ne udam i dok ne poživim s njime, a potlje... dodije mi svaki. Ja ne mogu jednoga, ne mogu u jednoj kući, nit’ mogu jednako živiti... Ja hoću da minjam, sve da minjam, sve osim mladosti...
     — Ama što to? — zapita zbunjeni Šaćir-beg. — Jesi li insan? Šta je tebi?
     Zejna zatrese kosom i unese mu se u lice.
     — Šta ću ja kad mi je krv taka? — viknu. — Jesam li ja kriva što me Alah ’vaku stvorio? ... Ja drukčije ne mogu . ..
     I, kidajući ružu sa prsiju, mirisnim listićima zasu ga po obrazima, uvijajući se i strijeljajući ga onim svojim pogledom, dok se iz bašte čulo jecanje tambure i vesele pjesme momčadije, koja je nestrpljivo očekivala.

1905.

Izvori[uredi]

  • Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 1, strana 81-104 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 100 godina.