ЂУЛИЋИ LVI

LVI Писац: Јован Јовановић Змај

Ђулићи

Небо гори, звезде горе,
Све на земљи спи,
Само љубав нема сана,
А с ном ја и ти.

Па гледамо месец, звезде,
Васељене лет, —
Хајде, лане, да правимо
И ми себи свет.

Даћу своје старе јаде,
То нек буде ноћ;
Ја ћу моје, а ти твоје
Додај у помоћ.

Уздисаји нек узнесу
Вере наше зрак,
То нек буде плаво небо,
Нек покрије мрак.
Мрачне јаде, ноћцу нашу,
Моја душице,
Расветлиће с нашег неба
Наше звездице.

Пољупци ће звезде палит’, —
Па шта велиш, је л’?
Сме л’ на нашем небу бити
Много звезда, сме л’?

Мора бити много звезда,
Црн је онај мрак,
Моји стари црни јади
Ишту светô зрак.

А за песму не брини се,
Та не умире;
Та ја умем јоште певат’,
Боље него пре.

Ето нама мала света,
Ето нама стан,
Све милина, месечина, —
Не треба нам дан.

Извори

• Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 238-239 , Матица српска, Нови Сад.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.