ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXIV

XXIV Писац: Јован Јовановић Змај

Ђулићи увеоци

Mожда није то баш тако —
— Можда бејах где на путу,
Па се жељан врнух дома,
Своме гнезду, своме куту.

А преда ме ти изиђе,
Окићена са бисери,
Са бисери наше среће,
Са три сина и две кћери.

Ја вас спазих, па задрхта’, —
Хтедох питат’, ал’ се боја:
„Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава?
Југ, Тијана, Смиљка моја?“

Сви сте здрави, сви весели,
— А ја чујем рајске трубе:
На груди ми љуба лети
А деца ми руке љубе.

Српска мати, српска деца, —
Па све чило — па све моје —
„Стан’те мало, беж’те мало,
Ово сунце велико је!“

А ви мени српском речи,
Љуба: „Друже!“ Деца: „Бабо!“
А ја руком, не знам зашто,
Морах стиснут’ чело слабо.

„Немојте ме топом cpeћe,
Ја се бојим тог куршума!“
И ја онда, — и ја онда, —
И ја онда, — сиђох с ума.

Па сад видим неке страве. —
Час бих клео, час бих плакô.
— Сиђох с ума, — смилујте се —
Реците ми да је тако!

• Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 292-293 , Матица српска, Нови Сад.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.