Живот мој не жели, госпође, ину чес
нер једном весели да здружу твој урес;
тер кад ми, суначце, сатвориш тади дар,
нећу ме срдачце да мисли другу ствар.
Још милос да стечем бит с твојом љепости,5
доколи ја речем: јурве је задости, -
брже би свиту рок и конац дотекал,
него би бил узрок да бих ја тој рекал.
Без мире зач велим твој урес, диклице,
несмирно тер желим твој образ и лице,10
које се мени сни, кога се не бих ја
нагледал по све дни, - толиком славом сја.
Затој труд и жељу разумиј, ружице,
јер ми нî што жељу без желне тужице;
тер милос хтиј створит мојему животу 15
да твоју издворит могу ја липоту.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
