Покли срећно ме весеље
обрну се сад у жалос,
покој драги у дресеље,
што ће тужна већ ма младос?
Ах, љепости мојих очи, 5
ви сте ми ово све задали,
к каменој сте пошли плочи,
тер сте ш њоме ница пали.
Вај се мени отворио,
ер је моју сад љепоту 10
вихар смртни, јаох, занио,
разум, младос и доброту.
Врло ти ме сад уцвили,
смрт худа и немила,
тер овакој драгој вили 15
срее јеси изранила!
Ти си узрок ме поразе,
погибио мê младости,
приј' времена ер ми вазе
разговоре драге дости. 20
Обрну се сва мâ слава,
и погину ме весеље,
драге очи, драга слава,
погинуше драге жеље.
Ради тебе срце моје, 25
смрти худа и немила,
има вијеку непокоје
ова лијепа драга вила.
Ево црне мркле сјени,
непокоја и уздаха 30
ер погину драги мени,
ах, проклета смрти плаха!
Љепос ми се обратила
сад у ове мркле тмине,
што ми учини мркла сила: 35
када жалос да ми умине?
Јаох смрти без милости,
грозно ти ме с' уцвилила,
с разговором драгијем дости
непокојно раздијелила. 40
У најљепши цвијет младости
ти га мени срчно узе:
ах, не могу од жалости
уставити моје сузе.
Плач врх плача тужној мени, 45
туга тугу, јаох, покрива:
јели иједној горе жени,
ка у тминах сад прибива?
Најприје ми браца узе,
још ме с дразијем, јох, раздијели, 50
обрну очи ме у сузе
рак дотужи овој вили.
Погинуше ма весеља
а приспјеше плачни труди,
обрну се у плач жеља, 55
свак ме жали ода свуди.
Плач'те са мном, горске виле,
не ходите к равну пољу,
плац'те са мном, тмасте спиле,
моју тугу и невољу. 60
I сва цвијетја, све зелени,
изгубисте лијепе руке,
најгоре је тужној мени
трпјет ове сада муке.
Плач'те са мном, густи лузи, 65
и ви, густе све дубраве,
пожалите мене у тузи,
ки ме плачи горки даве.
Моја уста, не пристајте
плакат, тужит све дни своје,70
на двор плачне гласе дајте,
покли изгубих што би моје.
Плач'те, очи моје драге,
пукни, срце, од жалости,
да у мени већ није снаге, 75
проспите се, моје кости.
Камо гласак од славица,
камо драго моје име,
али гласци малијех птица,
ке пјеваху поред ш њиме? 80
камо драга твоја дружба,
камо драго њих пјевање?
горка ти је ова тужба,
која чини сад — — —
О младости изабрана,85
у што си се обратила,
да је црвом тва пут храна,
пути лијепа, пути мила?
Кô ми тебе сад погуби,
лијепи цвијете од младости,90
и пода те, да ти љуби
црна земја твоје кости?
Приј' времена тебе вазе,
уживања и радости
обрну их у поразе 95
а да мени болес дости.
I гдје цијењах почивати
у радости и љубави,
она мени, јаох, обрати,
да ме горки плач сад дави. 100
Ка несрећа дође на те,
врло ти ме тва смрт смути,
о невољни мој абате,
моје драге миле пути,
тер се тако сад обрати 105
црној земљи, вајмех, ница,
тер остави вил да пати,
ова твоја љубовница?
Кога сада да обљубим?
нег' ћу молит смрт немилу, 110
брзо брзо да погуби
ову тужну горску вилу.
Вајмех, вајмех, гдје си, смрти?
изид' вихар из облака,
тер на мене прешом срти, 115
сило худа и опака.
Пан'те, тамни ви облаци,
приклопите тужну мене,
да жалосној мојој мајци
цвијетак лијепи већ увене. 120
Вјетри худи, ход'те прије,
супроћ мени чин'те волу,
све из гора љуте змије
ову тужну да закољу,
ино худо све звијерење, 125
тер попи'те сву крв моју
од несрећне тужне мене,
да не живем (сиц) у непокоју.
Страшна смрти и срдита,
приклоп' мене, да не плачу, 130
по пољу се већ не скита',
љубовници куд искачу.
Аб, проклета зла несрећо,
остаје ли т' већ зло које,
ко — — — — — — — — — — — 135
да у срце ставиш моје?
Ти си узела мој разговор;
нејмам ствари драже ине
твојијех очи — — — — — — — —
кад — — — — — — — — — — — — — 140
Разговору мојих усти,
прешно ти ми, јаох, погину!
свак ме жали и не пусти,
љубав моја ер примину.
