Што теби за радос да моју видиш прит
на сврху сад младос ка за те гре умрит?
јер да знам да наћ мож у тому коју слас
али пак такођ још њекоји вични глас,
сам бих се ја убил, да видиш ти, круно, 5
нека знаш јер љубил тебе сам напуно.
Ма покли т', суначце, ни корис моја смрт,
не дај ме срдачце љувеној жељи стрт;
вазми ме за роба, ако ме слугу нећ,
у свако ја доба да се твој могу рећ; 10
нека се довика овај рич говори:
"Гледајте чловика ки се сам роб створи."
Да још смрт достају, крунице весела,
на младос тач моју не би гнив вазела;
одкли се твој дају и кад смрт од тебе 15
и живот гледају, не прим' грих врх себе.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
