Што сцијениш, госпоје, реци ми за радос,
гди пјесни сад поје весело сва младос?
Једа их њих виле не гниве љубовно,
једа их не цвиле ни море јадовно?
Јак мене ти свак дан расцвиљаш љепотом, 5
одкле сам теби дан за слугу животом,
тер међу сву дружбу плачан гре образ мој, -
да ли је за службу праведну плата тој?
Да ли се достоји, рачи ми рећ управ,
толикој госпоји немилос за љубав? 10
у којо' љубави иман'је не жељу,
мој цвите гиздави, нер да се весељу,
како се весели овди сад свак окол,
тер брже што жели јер има, гре охол.
Ар свему, госпоје, на свиту јес узрок: 15
за даров свак поје, а цвили за прирок,
јак цвили мâ младос која би весела,
кад би ме тва радос у милос вазела.
А затој, госпоје, даруј ми образ свој,
ако ћеш да поје весело слуга твој.20
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
