Што ми је, не вим ја, ни познам чим бољу;
истом јур однит тја не можем злу вољу.
Једини мој Боже, ако је љувен блуд,
право се рећ може, љубав је велик труд;
свега ме узбоја а не мњах ја довик 5
да може хез боја плакати млад чловик.
Макар ме они дан скончаху бољезни
кад најпри познах план од горке љубезни;
вољ' да се не буду на сај свит породил,
не бих сад у труду живот свој проводил, 10
ни бих бил весел'ја страсан ја, мој Боже,
ко с моћју од зел'ја вратит се не може.
Да гди знам лик овој љубави али свит,
не бих ја живот свој поштедил обит свîт;
овакој зач веће не мњу се веселит, 15
зач хуђе несрјеће не вим ја нер желит.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
