Што има бит ово, прави ми за твој стрил,
да не вим рећ слово кад сам ја у твој крил?
Једа ме тва љепос љувено чим смами
али ти је тај крјепос у личцу с косами?
Зач не бих исписал, кад сам зван у твој двор, 5
што смисли мâ мисал за љувен разговор;
ма ком те госпођу кон себе виђу ја,
од мене јур пођу све оне мисли тја;
веће ја нисам још сâм себи на памет,
тој сама видит мож гди стоју како спет. 10
Ну затој, суначце, дај тî рич отвори,
дај твоје срдачце у смами не гори.
Добри смо безбрже сви се јур забиват
нер позор ки стрже у слађе целиват.
Ох, само тој дјело спомену не скрива' 15
и личце прибијело које тој счекива.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
