Подји ми рожице к онојзи госпоји,
Ка меу све дивице јак анђел устоји.
Гиздаво јур гледа како све тај вила,
Ка нигдар мир не да од јадовних стрила,
Јелинке стриљаје у овој дубрави, 5
Скровно ки се таје цић горке љубави.
Ондај кад ју видиш, румена розице,
Чин' да не ублидиш, како и ме лице.
Рећи ћеш од мене слободно тој вили,
Како м' живот вене од кад ме прострили.10
Ер ме је сриљала без нидне милости
I труд с раном дала, ки је пун болости.
Ту јој ћеш још рећи, коли сам послушан,
Милос ње дворећи како вирни сужан.
Ар сокол при се ће с грлицам умирит,15
Ме срце нер се ће од ње изневирит.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
