Честита ова ноћ врху свиех блажен'ја,
с ком плата хтје ми доћ' за сва ма служења,
ноћ славна, у коју стекох дар с милости,
за ки дар још стоју ја весел задости.
За ч ону, ку дворих све моје вриеме ја, 5
срце јој отворих, што се чут' достоја,
и сиде на прозор, одкле ми риеч рече,
за ку риеч разговор срдашце ме стече;
праша ме, да правим моју њој љувезан,
за коју још славим лиепос ње у пјесан: 10
истина ако је, да ћутиш за ме плам,
справан сам, да твоје бољезни извидам
да створим за тебе — — — — — — — —
јак сама — — — — — — — — — —— — — —
Ово ја — — — — — — — — — — — — — — — 15
— — — — — — — — — — — — — — — — — —
I — — — — — — — — — — — — — — — —
— — — — — — — — — — — — — — — — — — —
M — — — изрекох, да ме тко не чује
љувезан, ку стекох, и ка дух мој трује. 20
За ч близу који туј стаху јој околи,
од њих се не варуј, рече ми, пак доли
дотече тер мојој указа младости,
колико драге њој бише ме радости.
Каци догје к мени тач, гди могах боље њој 25
изриети вас мој плач и љувен непокој,
ставих ум и памет, срце ме и мисал,
да будем њој изриет', што не бих исписал.
Кад ме чу, што рекох, отвори слатки смиех,
пак целов ње стекох од усти медениех. 30
Тај час ми одлучи, да веће живот мој
кроз љубав не мучи, ни ћути непокој.
Рече ми: тва љубав, ка слиеди моју тач
горуће не пристав, нећу да дружиш плач.
За ч вјерно тко љуби, како ти сад мене, 35
није право да сгуби у жељах спомене;
хоћу тој, нека знаш, на памет и држиш,
скоро лиек да прљаш и жељам моћ скршиш,
које ти чине тач нк образ ронити
с уздасим грозни плач, и болес ћутити. 40
Да ово сад није моћ, како сам добро виш,
вриеме ће скоро доћ, да пријаш, што желиш.
Нећу да забуде моја те л'јепота,
него ако смрт буде скратит' ми живота.
Кад ми то изрече, за зламен истине 45
риех, да се тој стече да мало без хине,
вјеру ми тај час да, нека још уфање
живот мој повлада — — — — — — — — — — —
а кад ње у мојој — — — — — — — — —
мисли свак у којој — — — — — — — — — — 50
јер циеним, да мени — — — — — — — —
у жељи љувени — — — — — — — — — — — —
толику живот мој љувезан оћути,
да ми се вас покој у труду замути.
За ч почех у жељах како плам горити? 55
гди држим што жељах а иштем желити.
Од оне ја руке што чиних и творих
ка ми да све муке и зељу ком горих?
Говорит' да бих стал све ме дни у пјесни,
не би вик изрекал толике љувезни. 60
Смишљај ти, који мреш за љубав и гориш,
такуј ствар да стечеш, што од ње узтвориш.
Јер сциеним, тко мени да свиет да вас у дар,
већи ја љувени сциенил бих ови дар.
За који ма младос већ помњи и хаје, 65
него ли ка радос мен' ина сва даје.
За ч ово она јес, живот мој ку обра
за дику и урес врх ина сва добра.
У којој радости ону ноћ проводећ,
од наше младости не би ту, тко хти рећ'. 70
У тој дан освану, стависмо клетве моћ
пошад свак на страну за опет туј скоро доћ'.
Рече она: драги мој, догји опет довечер,
кад узмеш сном покој, и ја ћу такодјер.
За тием пак вјере рад још целов медени 75
хтје ми дат' у заклад, да ће опет доћ' к мени.
Тад оба обли плач, кад се од ње хтих дилит'
кунућ се на наг мач, да ћу ње у вик бит'.
