Заспо Марко на трави зеленој,
Униде му змија у нидарца,
Па му легне изнад срца младог.
Он дозивље сестрицу Ружицу:
„Помози ми ако Бога знадеш! 5
Вади, секо, змију из нидара!"
Ал' му она ово одговара:
„Ти си, Марко, братац мој једини,
Не би' тебе изгубила јадна,
Нечу вадит змију из нидара!" 10
Онда Марко зове мајку своју:
,.Помози ми ако Бога знадеш!
Вади, нано, змију из нидара!"
Ал' му она ово одговара:
„Ти си, Марко, синак мој једини, 15
Не би' тебе изгубила јадна,
Не смим вадит змију из нидара!"
Онда Марко зове љубу своју:
„Помози ми ако Бога знадеш!
Вади, љубо, змију из нидара!" 20
Чути она ништ' не одговара,
Веч засуће свилене рукаве,
Па му вади змију из нидара.
Змију бије, на Марка се смије,
Руке шири, у лице га љуби, 25
Ове ричи њему проговара:
„У ватру би' за тобом скочила,
Како не би' змију извадила
Са срдашца, из твоји' нидарца."
Сад се каје њева мајка стара 30
I Ружица, Маркова сестрица.
Казивач: Грго Јасеновић, род. 1856., Чавољ Забиљежио: Мишо Јелић
