У ЈЕСЕН
Ружица бела у градини тужној
У јесен позну самохрано цвета
К’о бледа зрака поврх гроба нема,
К’о светли санак преминула лета.
Чекала ваљда да славуј запоје —
Ал место песме ветарац застуди,
Насташе магле и буре јесење
А вихор један рашчупа јој груди...
Тако се моје срце тебе сети
И живне спомен на времена стара
Ал још га тада жешћа туга свлада
Кад види јаву на се разочара...
Ленскій