Расла трава зелена ливада,
Ни кошена ни коњма гажена,
По њој Иво вране коње пасе,
Вране коње а не подковане.
Њему сеја ручак донијела, 5
Шједе Иво ручак ручковати,
А сестрица лице умивати;
Тад бјешеди Иво господаре:
„Моја сејо, л’јепа лица твога,
Штета јесте да га други љуби, 10
Кад га и ја могу обљубити“.
— Мучи брате загрмило на те!“
Било ведро па се наоблачи,
Из облака три грома пуцају,
Један туче Иву господара, 15
Други туче коње по ливади
Трећи пали зелену ливаду.
