Порушени идеали/V
V
Ново место Љубомирово било је од ретких места. За такво „послуживање“ ђаци су добро плаћали ономе ко им га нађе. Била је то једна мања и, по изгледу, сиромашна кућа, каквих је био препун Београд у оно време. Али чим отворите врата, одмах вас изненади све што видите унутра. Не видите никакве богаштине, али је ипак све унутра тако солидно, чисто, уредно... на вас завеје отуд некакав нарочити дух уљудности, честитости, дух лепога, и ви се одмах гледате низа се, цените је ли све на вама уљудно и у реду. У кући живи само једна баба са сином. Баба је рођена у Војводини, али је све до сад сачувала оне лепе особине кућевног реда, који је наследила од своје матере. Син јој је великошколац, у последњој години.
Љубомир не може очију да одвоји од свога господин-Николе. Приковао га млади великошколац својим необичним држањем... некаквом гордом уљудношћу, достојанственим погледом и покретом, па не може дечко да га се нагледа. Највише га буне оне мале, жућкарасте па се преливају у црно, паметне господске очи, којима никад не гледа право, него некако у косо, и опет гледа човека у очи. Па ход господин-Николин!... И он је био мањег раста, скоро ћосав. Само по доњој вилици пробиле га меке, жућкасто црне маље. Па кад издигне рамена некако његовски и пође, Љубомир само блене и мисли у себи: „Бадава, овај ће некад бити министар!“...
— Имаш ли, море, каква одела? пита га господии Никола у очи дана, кад ће поћи у школу.
Љубомир обара очи и стидљиво гледа своју једину, скоро поцрнелу кошуљу.
— Нисам понео... 'нако, изненада пошô...
— Како изненада?
Реч по реч, и Љубомир повери своме обожаваном љубимцу целу тајну свога бегства.
Никола је био необично бистар младић, од оних старих великошколаца, који сваку занимљиву појаву дубоко аналишу. Он познаде одмах ко је пред њим, и како је и сам располагао нежним благим осећањима, и уз то, у приличној мери, маштао и писао стихове, заинтересова се дечком и стаде му у мислима ређати разне положаје, који га у будућности очекују.
— Добро. Ја ћу се заузети за тебе, али да будеш ваљан, рече му кратко.
Истог дана Љубомир доби од свога господина чисте преобуке, цело старо одело и обућу.
Боже, кад је видео себе у панталонама и капуту!... Освртао се, загледао се дуго са свију страна, и никако му није падало на ум да је то старо, изношено, искрпљено одело, у коме он изгледа смешан.
„Баш прави господин, па то ти је... Их, да ме сад виде Милка и Мира!“... мисли и разгледа свој дугачки жути капут, што се прелива као крушков лист у септембру, који је некад био добар „иберциг“, па ће и сад лепо послужити сирото ђаче.
У школи му рекоше, да је уписан у прво одељење. Ишао је у школу три дана мирно — тихо, као сенка... Посматрао је све око себе радознало, гледао како се мењају учитељи сваког часа и с гордошћу рачунао: колико ће имати учитеља ове године. Сео је у последњу клупу, међу другове одевене као и он, од којих један имађаше и браду. Четвртог дана позваше га у канцеларију...
Кад је саслушао чика-Јоцин позив, устао је, пребледео и није знао ништа за себе.
— Љубомир Васић! зову те у канцеларију, одсечно и службено викну служитељ.
Њему само заигра нека тама пред очима, стаде га чак доле, испод груди, нешто стезати, и он неколико секунада стајаше као камени кип.
„То је оно... сведочанство!... Пропаст!... Свршено све!“... севају му мисли кроз главу као муње, и он се лагано провлачи поред другова, кријући очи од љубопитних погледа целе школе. Нешто му рекоше два његова суседа, он је чуо речи, али му оне не осташе у памети.
„Дознали!... Да се бега!... А моји... шта ће они?... У свет!“... мисли дечко, улазећи обумрлим ногама у пространу собу, у којој само угледа много, много људи... и сви се некако црнê, као да су у тами.
Из те магле изиђе и стаде крај њега један мали, крутуљав, у наочарима, чичица, кога је он добро знао и већ се насмејао неколико пута чичиној шали, коју води са ђацима. Чича му метну руку на раме и као с неком хвалисавошћу узвикну:
— Аха... то је! Кажем ја... рече и погледа у једног натмуреног друга, који као да није до сад веровао ономе, што му је говорио.
— Јест, богобојажљиво дете! проговори попа, вероучитељ гимназиски, пошто га пажљиво промотри.
„Ухватили!... то је. Сад ће да привикну: на поље!“...
— Љубомире, бога-ти-си, проговори од некуд из таме његов професор рачуна, кога познаде по гласу, али га још не угледа: иди у друго одељење, па ме чекај, сад ћу ја...
Он се испе лагано у друго одељење, које је било баш над професорском канцеларијом, уђе и стаде близу табле, не гледајући никога; стаде као човек, који чека да му се очита смртна пресуда. Школа се утаја... Деца гледају, зачуђена необичном појавом, па не стижу још ни да се насмеју његовом изгледу. Али њега сад подсмевке не би дирале...
„Мора да је потказао неко од ових!... Видео Светозара кад је писао“...
Професор уђе. Ђачке очи само прелећу са професорових очију на овога чудног погуреног дечка у дугачком жутом капуту, са прекрштеним рукама на грудима.
— Овај ће вам бити цензор, рече професор, гледајући редове несташних живих очију, које се све упрле у њега. Тако сте крâсни сви у целом овом разреду, да господа професори нису могли наћи ни једног, ко би могао одржавати ред... А ти Петре, бога-ти-си, боље да идеш за говедима по твом Златибору...
„Цензор... ја?!... Шта ово свањује... Шта је ово лепо око мене!... А сведочанство!... не знају“...
Кад је пошао кући, после часа, дечко гледаше око себе скромно, бојажљиво, али у себи радосно понављаше: „Љубомир Васић, цензор велике гимназије!“
А цензорско питање у другом одељењу задавало је велике бриге проФесорима. Спреман је предлог директору: „Да се преместе ови окачењаци изнад наших глава“...
Првог школског дана, овај исти професор, који доведе Љубомира, разгледа одраслије ђаке и постави за цензора поменутог Петра Ужичанина, који је висом надвисио цео разред. Другог часа Петар предузе нову почасну дужност: узе креду, стаде уз чисту таблу и видевши безброј несташних малишана, не знајући им још имена, раскречи се, подиже обе руке у вис и, колико беше снаге у плућима и грлу, подвикну:
— М-е-е-е-р!... Ћутите-е-е!...
После неколико секунада појави се на вратима чика-Јоца, са преплашеним лицем, као да је паљевина у школи.
— Шта је?! пита он и гледа по школи, чудећи се што још не види крв или ватру.
За Јоцом истрча један професор.
— Шта је? пита Јоцу, гледајући по свима школским угловима. Ко је викао?
— Цензор, одговорише неколико гласова.
Цензор стидљиво обори главу, и са оним снебивљивим ужичким смешењем протепа:
— Ехе... А да ја: умирујем ђаволе... Кâ да је ударио óбâд у све...
Професор прсну у смех и стрча низ степенице.
За два дана изређаше још петорицу цензора у другом одељењу, и најзад сви професори дођоше до уверења, да су се у овом разреду, сасвим случајно, састала тако немирна деца, какве није упамтила велика гимназија.
Али оном малом професору у наочарима дође на ум паметна мисао: „Зар баш мора, рецимо, писме људи бити у првом одељењу?“ Тражећи подесно лице, угледао је скромна Љубомира...
Тако се сврши тешко цензорско питање у другом одељењу, и наш Љубомир постаде „цензор велике гимназије“.
|