Porušeni ideali/V
V
Novo mesto Ljubomirovo bilo je od retkih mesta. Za takvo „posluživanje“ đaci su dobro plaćali onome ko im ga nađe. Bila je to jedna manja i, po izgledu, siromašna kuća, kakvih je bio prepun Beograd u ono vreme. Ali čim otvorite vrata, odmah vas iznenadi sve što vidite unutra. Ne vidite nikakve bogaštine, ali je ipak sve unutra tako solidno, čisto, uredno... na vas zaveje otud nekakav naročiti duh uljudnosti, čestitosti, duh lepoga, i vi se odmah gledate niza se, cenite je li sve na vama uljudno i u redu. U kući živi samo jedna baba sa sinom. Baba je rođena u Vojvodini, ali je sve do sad sačuvala one lepe osobine kućevnog reda, koji je nasledila od svoje matere. Sin joj je velikoškolac, u poslednjoj godini.
Ljubomir ne može očiju da odvoji od svoga gospodin-Nikole. Prikovao ga mladi velikoškolac svojim neobičnim držanjem... nekakvom gordom uljudnošću, dostojanstvenim pogledom i pokretom, pa ne može dečko da ga se nagleda. Najviše ga bune one male, žućkaraste pa se prelivaju u crno, pametne gospodske oči, kojima nikad ne gleda pravo, nego nekako u koso, i opet gleda čoveka u oči. Pa hod gospodin-Nikolin!... I on je bio manjeg rasta, skoro ćosav. Samo po donjoj vilici probile ga meke, žućkasto crne malje. Pa kad izdigne ramena nekako njegovski i pođe, Ljubomir samo blene i misli u sebi: „Badava, ovaj će nekad biti ministar!“...
— Imaš li, more, kakva odela? pita ga gospodii Nikola u oči dana, kad će poći u školu.
Ljubomir obara oči i stidljivo gleda svoju jedinu, skoro pocrnelu košulju.
— Nisam poneo... 'nako, iznenada pošô...
— Kako iznenada?
Reč po reč, i Ljubomir poveri svome obožavanom ljubimcu celu tajnu svoga begstva.
Nikola je bio neobično bistar mladić, od onih starih velikoškolaca, koji svaku zanimljivu pojavu duboko anališu. On poznade odmah ko je pred njim, i kako je i sam raspolagao nežnim blagim osećanjima, i uz to, u priličnoj meri, maštao i pisao stihove, zainteresova se dečkom i stade mu u mislima ređati razne položaje, koji ga u budućnosti očekuju.
— Dobro. Ja ću se zauzeti za tebe, ali da budeš valjan, reče mu kratko.
Istog dana Ljubomir dobi od svoga gospodina čiste preobuke, celo staro odelo i obuću.
Bože, kad je video sebe u pantalonama i kaputu!... Osvrtao se, zagledao se dugo sa sviju strana, i nikako mu nije padalo na um da je to staro, iznošeno, iskrpljeno odelo, u kome on izgleda smešan.
„Baš pravi gospodin, pa to ti je... Ih, da me sad vide Milka i Mira!“... misli i razgleda svoj dugački žuti kaput, što se preliva kao kruškov list u septembru, koji je nekad bio dobar „ibercig“, pa će i sad lepo poslužiti siroto đače.
U školi mu rekoše, da je upisan u prvo odeljenje. Išao je u školu tri dana mirno — tiho, kao senka... Posmatrao je sve oko sebe radoznalo, gledao kako se menjaju učitelji svakog časa i s gordošću računao: koliko će imati učitelja ove godine. Seo je u poslednju klupu, među drugove odevene kao i on, od kojih jedan imađaše i bradu. Četvrtog dana pozvaše ga u kancelariju...
Kad je saslušao čika-Jocin poziv, ustao je, prebledeo i nije znao ništa za sebe.
— Ljubomir Vasić! zovu te u kancelariju, odsečno i službeno viknu služitelj.
Njemu samo zaigra neka tama pred očima, stade ga čak dole, ispod grudi, nešto stezati, i on nekoliko sekunada stajaše kao kameni kip.
„To je ono... svedočanstvo!... Propast!... Svršeno sve!“... sevaju mu misli kroz glavu kao munje, i on se lagano provlači pored drugova, krijući oči od ljubopitnih pogleda cele škole. Nešto mu rekoše dva njegova suseda, on je čuo reči, ali mu one ne ostaše u pameti.
„Doznali!... Da se bega!... A moji... šta će oni?... U svet!“... misli dečko, ulazeći obumrlim nogama u prostranu sobu, u kojoj samo ugleda mnogo, mnogo ljudi... i svi se nekako crnê, kao da su u tami.
Iz te magle iziđe i stade kraj njega jedan mali, krutuljav, u naočarima, čičica, koga je on dobro znao i već se nasmejao nekoliko puta čičinoj šali, koju vodi sa đacima. Čiča mu metnu ruku na rame i kao s nekom hvalisavošću uzviknu:
— Aha... to je! Kažem ja... reče i pogleda u jednog natmurenog druga, koji kao da nije do sad verovao onome, što mu je govorio.
— Jest, bogobojažljivo dete! progovori popa, veroučitelj gimnaziski, pošto ga pažljivo promotri.
„Uhvatili!... to je. Sad će da priviknu: na polje!“...
— Ljubomire, boga-ti-si, progovori od nekud iz tame njegov profesor računa, koga poznade po glasu, ali ga još ne ugleda: idi u drugo odeljenje, pa me čekaj, sad ću ja...
On se ispe lagano u drugo odeljenje, koje je bilo baš nad profesorskom kancelarijom, uđe i stade blizu table, ne gledajući nikoga; stade kao čovek, koji čeka da mu se očita smrtna presuda. Škola se utaja... Deca gledaju, začuđena neobičnom pojavom, pa ne stižu još ni da se nasmeju njegovom izgledu. Ali njega sad podsmevke ne bi dirale...
„Mora da je potkazao neko od ovih!... Video Svetozara kad je pisao“...
Profesor uđe. Đačke oči samo preleću sa profesorovih očiju na ovoga čudnog pogurenog dečka u dugačkom žutom kaputu, sa prekrštenim rukama na grudima.
— Ovaj će vam biti cenzor, reče profesor, gledajući redove nestašnih živih očiju, koje se sve uprle u njega. Tako ste krâsni svi u celom ovom razredu, da gospoda profesori nisu mogli naći ni jednog, ko bi mogao održavati red... A ti Petre, boga-ti-si, bolje da ideš za govedima po tvom Zlatiboru...
„Cenzor... ja?!... Šta ovo svanjuje... Šta je ovo lepo oko mene!... A svedočanstvo!... ne znaju“...
Kad je pošao kući, posle časa, dečko gledaše oko sebe skromno, bojažljivo, ali u sebi radosno ponavljaše: „Ljubomir Vasić, cenzor velike gimnazije!“
A cenzorsko pitanje u drugom odeljenju zadavalo je velike brige proFesorima. Spreman je predlog direktoru: „Da se premeste ovi okačenjaci iznad naših glava“...
Prvog školskog dana, ovaj isti profesor, koji dovede Ljubomira, razgleda odraslije đake i postavi za cenzora pomenutog Petra Užičanina, koji je visom nadvisio ceo razred. Drugog časa Petar preduze novu počasnu dužnost: uze kredu, stade uz čistu tablu i videvši bezbroj nestašnih mališana, ne znajući im još imena, raskreči se, podiže obe ruke u vis i, koliko beše snage u plućima i grlu, podviknu:
— M-e-e-e-r!... Ćutite-e-e!...
Posle nekoliko sekunada pojavi se na vratima čika-Joca, sa preplašenim licem, kao da je paljevina u školi.
— Šta je?! pita on i gleda po školi, čudeći se što još ne vidi krv ili vatru.
Za Jocom istrča jedan profesor.
— Šta je? pita Jocu, gledajući po svima školskim uglovima. Ko je vikao?
— Cenzor, odgovoriše nekoliko glasova.
Cenzor stidljivo obori glavu, i sa onim snebivljivim užičkim smešenjem protepa:
— Ehe... A da ja: umirujem đavole... Kâ da je udario óbâd u sve...
Profesor prsnu u smeh i strča niz stepenice.
Za dva dana izređaše još petoricu cenzora u drugom odeljenju, i najzad svi profesori dođoše do uverenja, da su se u ovom razredu, sasvim slučajno, sastala tako nemirna deca, kakve nije upamtila velika gimnazija.
Ali onom malom profesoru u naočarima dođe na um pametna misao: „Zar baš mora, recimo, pisme ljudi biti u prvom odeljenju?“ Tražeći podesno lice, ugledao je skromna Ljubomira...
Tako se svrši teško cenzorsko pitanje u drugom odeljenju, i naš Ljubomir postade „cenzor velike gimnazije“.
|